Umesto da se raduje skoroj penziji, Milan Čalija iz Ruskog sela doveden je u situaciju u kojoj mora da strahuje za nju jer ga je poslodavac premestio u Ravni Topolovac, 90 kilometara udaljen od kuće, što su radni uslovi koje ovaj čovek u šezdesetim godinama ne može da ostvari.
Problem je u tome vlasnik odbija da mu plati putne troškove, a autobuske linije su takve da Milan svakako ne može stići na vreme na posao, a ponavljanje prestupa u vidu kašnjena dovelo bi do otkaza, zbog čega misli da je planski stavljen u ovakav položaj, kako poslodavac ne bi bio u obavezi da ispuni neke od zakonskih obaveza prema njemu kao radniku, među kojima je, u nekom trenutku, i mogućnost otpremnine.
Kako kaže, već je bilo slučajeva u kojima su kolege sa velikim stažom napuštali posao usled nemogućnosti da ostvare nametnute radne uslove. On nema tu mogućnost jer za njega u ovom trenutku ne postoji alternativa.
“Ja nemam svoju zemlju. Čitav život sam radnik, proleter, i sve vreme živim od svojih deset prstiju. Ukoliko bih dao otkaz, ko bi mene zaposlio, ko zapošljava čoveka od 60 godina, na pet godina od penzije?”, pita se Čalija.
Problemi sa novim vlasnikom traju već oko pet godina, a počeli su povremenim smanjivanjem plate bez obrazloženja i bez prava žalbe, zatim premeštanjem iz Ruskog sela u Srpsku crnju, takođe bez naplate putnih troškova, a onda premeštajem sa pozicije mehaničara na pomoćnog bravara.
“Pored svih omalovažavanja i vulgarnih reči koje sam doživeo, najteže mi je palo odbijanje za slobodan dan kada je trebalo da damo pomen ocu”, kaže Milan Čalija.
Pokušaji da priča sa vlasnikom završavali su se tako što je slušao teške reči i nailazio na nezainteresovanost, a njegova namera da istraje i pored nehumanih uslova i bez ikakvog poštovanja njegovih prava kao radnika dovelo je do situacije koja je bezizlazna za Milana, a to je prebacivanje u Ravni Topolovac, mesto 90, 6 kilometara udaljeno od njegovog Ruskog sela.
Zbog bezizlazne situacije u kojoj se nalazi, ovaj radni čovek odlučio je da stupi u štrajk dok ne izbori uslove za sebe u kojima će moći pošteno da radi i zarađuje. Postavio je šator u Ravnom Topolovcu, s obzirom da nema mogućnost da putuje, i uzeo sindikalnog advokata sa kojim će pokušati da “istera pravdu” i vrati se na radno mesto u Ruskom selu.
Posle ovog poteza čuo je da je vlasnik zabranio ostalima da ga posećuju, kao i da je rekao “da bi mogli frižider da mu odnesu kako bi mogao da ‘ladi piće”.
“Ja sam šećeraš, imam pritisak i već sam bio u predinfarktnom stanju. Radim ovo zato što moram i ne idem odavde dok ne ispričam svoju priču”, rekao je Milan.
Izvor: NSHronika.rs
Foto: Privatna arhiva
