Šezdesetih godina prošlog veka na novosadskim kaldrmama jedva se mogao videti po koji automobil, a još manje žena vozač. Među prvim Novosađankama sa vozačkom dozvolom bila je danas osamdesetčetvorogodišnja Julijana Harangozo.
Na nagovor komšinice Juliška je odlučila da se prijavi na polaganje vozačkog ispita. Kako kaže, mnogo se dvoumila, prvenstveno zbog noge koju je povredila u mladosti, ali je odlučila da okuša sreću.
“Morala sam dobro da razmislim. Znaš, nije baš bilo prijatno ići svaki dan autobusom na pijacu, vugliti dve velike korpe sa cvećem. A bicikl nisam mogla voziti zbog noge“, započinje baka Juliška priču za portal Luftika.
Ona je sa 20 godina slomila nogu, a pošto u to vreme nisu postojala plastična kolena, lekari su bili primorani da joj spoje nogu. Posle toga više nikada nije mogla ponovo da je savije.
“Najviše me je plašio lekarski. Šta ako me ne puste zbog noge? Srećom, lekar mi je rekao da se ne brinem i da će kola preurediti tako da meni odgovaraju.”
Poligoni tada nisu postojali i ljudi su u fićama vežbali vožnju po gradskim ulicama.
“Poslali su me na probni test. Vozila sam celim gradom, sve do nekadašnjeg mosta maršala Tita. A put je bio malo uzbrdo i automobil je počeo da se kotrlja natrag. Uplašila sam se, bila sam ubeđena da sam pala. Ali kada smo se vratili, instruktori su mi čestitali na položenom ispitu.”
Kaže da je svaki dan vozila do Riblje pijace i nazad. I tako 49 godina. U početku smo sretali svega dva automobila. Kako sam starila, tako se i saobraćaj povećavao.
Uvek je vozila velika kola, ali pre vozačke penzije, poslednje godine za volanom provela je u crvenom fići. – Nije puno trošio, a i lako se parkirao. Idealno za moje godine. Eto, sa fićom sam počela, sa njim sam i završila.
Baka Julijana prestala je da vozi pre tri godine.
“Obožavala sam vožnju, baš sam uživala u njoj. Jednostavno, automobil mi je vratio nogu koju sam izgubila.”
Autor i foto: Luftika.rs
