U proteklih 13 meseci, novosadskoj policiji prijavljeno je sedam slučajeva silovanja, a pravi broj zlostavljenih žena je mnogo veći.
Ovaj čin i dalje je tabu tema u domaćoj javnosti, a Novi Sad se ne razlikuje mnogo od drugih gradova u Srbiji. Kada se uporede cifre žena koje se jave ustanovama za pomoć sa brojem podnetih krivičnih prijava, lako je ustanoviti da se žrtve i dalje teško odlučuju da zvanično prijave silovanje.
Dodatni napor predstavlja zakon koji nije u potpunosti na strani žrtve, a prema rečima Tijane Popivode iz Mreže “Žene protiv nasilja”, i kada slučaj konačno dođe na sud, žene su i tada u nepravednom položaju.
“Većina slučajeva seksualnog nasilja nije nigde evidentirana, dakle većina slučajeva nikada ne stiže do institucija. Institucije strukturalno i kontinuirano ne podržavaju preživele tj. žrtve. Kazne za počinioce minimalne su u odnosu na mogućnosti koje nudi zakon. Institucije uglavnom polaze od neverovanja ženi, sumnje u njenu priču i pretpostavke da je ona sama kriva za to što joj se dogodilo”, objašnjava Popivoda i dodaje da najčešće nema drugih svedoka silovanja, a često postoji i odlaganje u prijavi dela.
Prema njenim rečima, to može dovesti do gubitka ključnih dokaza. Dodatna demotivacija ženi da prijavi silovanje javlja se kada se malo detaljnije sagleda definicija ovog krivičnog dela. Naime, kako se navodi u okviru kampanje “16 dana aktivizma”, Mreža Žene protiv nasilja, Autonomni ženski centar i Mreža za Evropski ženski lobi godinama traže da se izmeni važeća definicija u Krivičnom zakoniku, prema kojoj se krivičnim delom silovanja smatra samo ono delo koje je učinjeno uz primenu sile ili pretnje silom, što znači da bi žena trebalo da se brani od napadača, a ne uzima se u obzir činjenica da ne može svaka žena da se odbrani, pa ni da to pokuša.
Iako neverovatno, silovanjem se smatra samo kada je muškarac delo učinio penetracijom polnim organom, a ne priznaju se situacije kada je žena silovana nekim predmetom. Silovanjem se, pritom, ne smatra prisilni oralni seks, što žene stavlja u situaciju da nemaju rešenje kada im se slučaj ne poklopi sa definicijom.
Tijana Popivoda za 021 kaže da se u oko 70 odsto slučajeva seksualno zlostavljanje događa u domu žrtve, počinitelja ili osobe koju žrtva poznaje.
“Najveći broj silovanja i drugih oblika seksualnog nasilja počinjen je od poznate osobe. U više od 80 odsto slučajeva žene su silovane od muškarca kog poznaju i kome veruju, od čega 45 odsto čine njihovi trenutni partneri. U 70 odsto slučajeva seksualno nasilje je planirano. Počinitelji često koriste situacije u kojima je osoba ugrožena ili ranjiva i samim tim nesposobnija za odbranu. U skoro 90 odsto slučajeva silovanja uključena je pretnja po život žene ili njoj bliske osobe, a u 50 odsto slučajeva uključena je pretnja oružjem”, kaže Popivoda.
Nije silovanje kada ženu napadne suprug?
Iz straha od osude, osećanja sramote i krivice, žena se teže odlučuje da govori o seksualnom nasilju kada je počinilac njen bračni partner, nego kada je to nepoznat muškarac. Pored toga, emotivno je bolno kada ženu izda osoba od koje, bar u početku, očekuje ljubav, kaže Popivoda.
“Ono što izdvaja silovanje u braku od drugih vrsta silovanja je to što žrtva živi sa silovateljem. Živeći sa osobom koja ju je seksualno zlostavljala, za ženu ne postoji mesto na kome se može osećati bezbedno od reviktimizacije. Ona u svom domu ne može naći podršku jer je to upravo ono mesto gde se trauma nalazi”, kaže ona.
Problem se, u stvari, javlja kod tumačenja silovanja u braku. Ovaj čin se ne goni po službenoj dužnosti kao u drugim situacijama, već je potrebno da žena podnese privatnu tužbu protiv supruga.
Ova problematika, kao i ostale iznete, mogle bi da se promene krajem ove godine, kada se očekuju izmene važećeg i spornog Krivičnog zakonika u skladu sa konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama.
Autor: 021.rs
