Novosadski logopedi, psiholozi i defektolozi u državnim ustanovama prebukirani su poslom zbog sve više dece koja imaju neke razvojne probleme, što je dovelo i do dugih čekanja na tretmane i povećeg nezadovoljstva roditelja mališana.
Rani razvoj sve je bitnija tema u društvu – nauka je potvrdila značaj ranih početaka rada sa decom, a problemi koji se javljaju u psihomotornom razvoju i/ili govoru posao su za logopede, psihologe i defektologe. U Novom Sadu i okolini sve je više dece sa ovim problemima, što stručnjaci pripisuju prezaposlenim roditeljima i prevelikom uplivu tehnologije u odrastanje mališana. Roditelji, s druge strane, smatraju da je neprihvatljivo da se nedeljama čeka na tretman kod stručnjaka.
“Moja ćerka ima tri godine i ne govori. Kad je imala godinu i po, ukazivali smo pedijatru da dete ne hoda i ne govori, ali pedijatar nije bio zabrinut. Sami smo vodili dete kod raznih stručnjaka, pa i kod neurologa, a razni specijalisti su se čudili zbog čega nas pedijatar nije uputio. U međuvremenu, ćerka je prohodala, ali uz veliku asistenciju. Od interresorne komisije dobili smo još u aprilu mišljenje da su detetu potrebni tretmani kod logopeda i psihologa, a još uvek čekamo da oni počnu – u ŠOSO ‘Milan Petrović’ je ogromna gužva, kao i u Razvojnom savetovalištu u Domu zdravlja”, priča jedna majka za 021.
Ona dodaje da će kod logopeda i psihologa u Domu zdravlja moći da prime njenu ćerku najviše dva puta mesečno, dok je detetu potrebno da sa stručnjacima radi mnogo redovnije.
“Nema ko da nam radi sa decom u tom periodu kad je najbitnije. Gura se priča o ranom razvoju, a u ustanovama koje plaćamo ne možete da budete primljeni na vreme, u međuvremenu dete nazaduje. Svi nas guraju da idemo privatno, u tom sektoru cveta biznis i ima termina, ali svi drže cene koje retko ko može da plati. Kod većine logopeda je 45 minuta 1.500 dinara, sat vremena je oko 1.800 dinara, a mi smo primorani da idemo privatno jer ne možemo da gubimo vreme”, priča ova Novosađanka.
“Naš problem je počeo posle prve godine jer smo primetili da dete ne brblja. Analizirali smo, preispitivali se, govorili su nam svi da je još mala. Sve to mora da probudi malu brigu kod roditelja. Poslati smo u razvojno savetovalište na našu inicijativu. Tu naš put kreće. Gotovo većinu pregleda smo morali da obavljamo privatno. Ređale su se kontrole na dva, tri, šest meseci i samo dugački razgovori između nas roditelja i njih lekara. Tako smo dospeli do pune tri godine s dijagnozom i sumnjom da možda dete ne čuje, posle odstranjivanja trećeg krajnika ipak su utvrdili da čuje, ali su rekli da ne znaju što i dalje ne priča. Iza sebe imamo godinu i po dana privatnih sesija kod logopeda i defektoga šest puta nedeljno. Dete ide u vrtić – privatni, jer u državnom nema mesta. A ono na šta imamo pravo, a to su časovi kod logopeda i defektologa u servisnom centru ‘Milan Petrović’ čekamo već godinu dana”, priča majka drugog deteta sa problemima, koja ne zna kome da se obrati.
Ona se pita da li stvarno na pregled kod neurologa i drugih stručnjaka treba da se čeka po godinu dana ili traži veza.
“Situacija koja je jako sveža je da već mesecima pedijatar ne može da nađe termin za neurologa i zakaže nam kontrolu. Prvi pregled sam preko vezine veze zakazala pošto nismo mogli da nađemo termin po redovnoj proceduri. Gde je sad neko (i ko je to) ko treba da nam pomogne? Kome se žaliti? Deficit je logopeda i defektologa u servisnom centru, nema dovoljno mesta u vrtićima, termini za preglede kod lekara se čekaju godinama. Za sve se čeka, a dragoceno vreme prolazi, džepovi postaju prazni, a mi želimo samo to dete da učinimo spremnim za ovaj surovi svet”, kaže druga Novosađanka.
U ŠOSO “Milan Petrović”, koja ima servisni centar za rad sa decom, navode da se pomoć pruža na osnovu raspoloživih kadrovskih kapaciteta, u skladu sa važećim pravilnikom i standardima koji on propisuje. Kažu da je za pružanje dodatne podrške u obrazovanju zaposleno 43 defektologa, a sa predškolcima uzrasta od četiri do šest godina radi 16 defektologa.
Kad je reč o listama čekanja, 18 učenika čeka tretman kod defektologa, njih 33 čeka kod logopeda, u pripremno-predškolskom programu defektologa čeka 11 dece, a kod logopeda 23 dece. Kad je reč o predškolcima koji su uzrasta od četiri do šest godina i u vrtićima, tretmane kod defektologa čeka 24 dece, a kod logopeda 47.
Sveukupno, 580 dece – od četvorogodišnjaka do srednjoškolaca, ide na tretmane kod logopeda i defektologa u servisnom centru ŠOSO “Milan Petrović”.
Sve je više dece sa izvesnim poteškoćama u razvoju, a dnevno se radi sa 50-60 dece i to jeste iznad kapaciteta, kaže psihološkinja Suzana Lalović Zekić iz Razvojnog savetovališta Doma zdravlja. Kako kaže, činjenica je da u njihovom timu postoje samo jedan defektolog i jedan logoped.
“Nekako se snalazimo. Međutim, suština rane intervencije je u tome da je težište zapravo pomereno sa deteta na roditelja. Suština je obučiti roditelja da kroz adekvatne i ciljane aktivnosti pravilno podstiče razvoj. Priča o ranoj intervenciji u inostranstvu ide ka tretmanima u okruženju – da edukujete roditelje i da krenete sa kontrolama, napravite dugoročan cilj i kratkoročni cilj i obučite roditelja kako da taj kratkoročni cilj savlada. U međuvremenu, roditelji čekaju tretmane u ‘Milan Petrović’ ili ovde, ali dobiju zadatak šta da rade kod kuće. Mi tu imamo drugi problem – roditelji se što zbog prezaposlenosti što zbog stilova života sve manje bave svojom decom”, navodi Lalović Zekić.
Kako naglašava, u savetovalište dolaze deca koja su po nekoliko sati dnevno pred ekranima televizora.
“Dobro obučen roditelj može puno toga da odradi kod kuće. Ovde dođe da dobije savet, u međuvremenu dobije tretmane i kod logopeda i kod defektologa. Nije ovo urgentna medicina, niko ne krvari. Trudimo se da radimo svoj posao sa onim sa čime raspolažemo – šta da rade oni koji uopšte nemaju razvojno savetovalište, u manjem gradu?”, pita psiholog Suzana Lalović Zekić.
Na pitanje koliko dugo traju tretmani sa stručnjacima, kaže da se kod psihologa radi sat vremena, a sa defektologom i logopedom pola sata. Logopedi sada, kaže, rade i grupno sa decom, a niko ne predlaže da se ide privatno – niti se to sme predlagati.
Kako zaključuje, ovakve probleme imaju i razvijene države.
“Nekad smo i mi nestrpljivi. I u Švedskoj je ovako služba organizovana, imaju ekvivalent razvojnom savetovalištu i privatni sektor, a čeka se otprilike šest meseci i niko ne pravi problem”, kaže psihološkinja Suzana Lalović Zekić.
Izvor: 021
Foto: Pixabay
