Drugi svetski rat, jedan od najvećih oružanih sukoba, sigurno je promenio tok istorije, a onima koji su ga preživeli urezao se duboko u sećanje.
Novi Sad je u toku rata bombardovan u dva navrata, prvi put 6. aprila 1941. godine od nacističke Nemačke, a u avgustu i septembru 1944. godine su se na meti 15. vazduhoplovne armije anglo-američkih snaga, stacioniranih u Italiji, našle fabrike, aerodrom, kasarne, železnička infrastruktura, ali su stradale i kuće koje su se nalazile pored bombardovanih objekata.
Sugrađanka Jelena Dimitrijević (1930) rođena je u Almaškom kraju, u Novom Sadu u Kraljevini Jugoslaviji, a 1938. godine s porodicom se preselila na današnji Liman. Kako kaže, do 1941. godine imala je lepo i bezbrižno detinjstvo.
– Do početka rata nikome nije bila bitna nacionalnost, pa su u istoj ulici živeli Mađari, Hrvati, Srbi, Jevreji, Švabe… i međusobno se pomagali i poštovali – priseća se baka Jelena. – Međutim, nemačka ideologija je sve to promenila. Kada je počeo rat, život se okrenuo naglavačke. Komšije se više nisu međusobno pomagale jer su svi strahovali da ih neko ne oda okupatorima. Pamtim kada su u Novi Sad ušle mađarske trupe Mikloša Hortija, čiji vojnici su bili bez milosti. Moju porodicu i mene su čak odveli na streljanje. Iako sam tada imala 12 godina, sećam se kao da je juče bilo. Mađarski vojnik me je pitao „Gde su četnici?“, ali otkud bi dete to znalo. Na sreću, jedan Švaba nas je izvukao iz kolone, poslao kući i spasao sigurne smrti. Od tad verujem da svako ima svoju sudbinu i da je ona negde zapisana. Međutim, nedugo nakon toga, moj otac i brat ipak su završili u logorima, iz kojih su se, na sreću, uspeli vratiti po završetku rata.
Tokom rata baka Jelena je upisala gimnaziju, a časove je pohađala na mađarskom jeziku, a svedočanstvo dobila 1944. godine, kada su napokon stigli oslobodici.
– Njihovo bombardovanje bilo je deo vazdušne podrške engleskih i američkih snaga partizanima koji su potiskivali Nemce iz Srbije, a napadi su bili usmereni na skladišta i železničku stanicu, koja je bila na mestu današnje Limanske pijace – objašnjava naša sagovornica. – Bilo je strašnih prizora i mnogo sam se plašila pošto nisam znala da li ćemo ostati živi i šta će nam doneti sutrašnji dan jer, kako je jedan avion otišao, drugi je već bio tu. Sećam se zvuka sirena pred svaki udar i komšija kako beže. U pamćenje su mi se urezale savezničke bombe koje su, nakon što su eksplodirale, stvarale crn, gust oblak, mračniji od najcrnje noći.
Bila su to teška, turbulentna i neizvesna vremena i svako se snalazio kako je znao i umeo. Ali, kako kaže baka Jelena, donela su i nešto dobro: građani su nakon rata, zajedno izgradili novu državu i ponovo se rodila nada u život bez ratova i sukoba… bar za narednih pola veka.
Prijave telefonom i mejlom
Kako je nekada bilo na ulicama Novog Sada, kakva je bila moda, kako su izgledale novosadske kafane, koje su bile zanimljive gradske ličnosti njihovog detinjstva i mladosti – o tome najbolje svedoče sećanja i fotografije naših starijih sugrađana.
U želji da sačuvamo i dokumentujemo sva ta sećanja, list „Dnevnik“, kompanija „Color media communications” i „Novosadska televizija”, u saradnji s Gradom Novim Sadom i Novosadskim klubom, pokreću projekat „Sačuvano od zaborava: Razgovori sa starim Novosađanima”.
Razgovaraćemo s našim starijim sugrađanima o njihovim sećanjima na detinjstvo i mladost, bilo da su u pitanju istorijski događaji kojima su prisustvovali (rat, Racija, posleratni period…) ili svakodnevni život u Novom Sadu tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina… (običaji, tradicija, zanimljivi ljudi iz tog perioda koje su poznavali, javne ličnosti itd).
Svi sugrađani koji žele da podele s nama svoja sećanja mogu se javiti putem imejl-adrese ivana.rajinac.cpggmail.com ili na telefon 063/376-080.
Autor: Dnevnik
Foto: F. Bakić
