Pojavu korona virusa i pregršt problema i izazova sa kojima smo bili prinuđeni da se od početka pandemije suočimo većina nas dočekala je u čudu, nesnađeno i pomalo sluđeno strahom i panikom koji su zavladali. Ipak, bilo je i onih koje je ova novonastala situacija inspirisala da se pokrenu i svojim umećem pomognu onima kojima je u datom momentu pomoć bila najpotrebnija. Vizionari Srbije su se u rekordnom roku organizovali i pokrenuli proizvodnju zaštitnih vizira pomoću 3D štampača, koje su potom potpuno besplatno dostavljali na adrese bolnica i domova zdravlja širom Srbije. Zahvaljujući njihovoj predusretljivosti i angažovanju, našim medicinskim radnicima, onima koji su nas iz prvih borbenih redova štitili od ove nevidljive nemani, omogućeno je da najpre zaštite svoje zdravlje i dobrobit. Za naš portal o svim izazovima sa kojima su se Vizionari na ovom putu susretali, o samoj zajednici i ideji koja ih je sve okupila danas govori Svetozar Kolesar Rare, jedan od glavnih organizatora ovog projekta.
Ko su zapravo Vizionari Srbije i koliko članova broji ova zajednica?
– Vizionari Srbije su spontano okupljeni mejkeri oko potrebe da se svojim delovanjem, radom i trudom pomogne u trenutku kada je kriza izazvana koronom krenula. Ova naša zajednica nema neki određeni broj članova. Možemo reći da je 11 osoba iniciralo ovu priču, ali to nije toliko važno. Mnogo je značajnija činjenica da je u ovu priču uključeno 40 gradova Srbije i sigurno preko 200 ljudi. Ne znamo tačan broj jer mi nismo organizaja već neformalna zajednica. U svim tim gradovima lokalni mejkeri su se udružili, a neko je preuzeo organizaiju na lokalu kako bismo lakše komunicirali međusobno. Najveće zajednice su logično bile u najvećim gradovima – u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Subotici, ali su jednako ljudi bili angažovani i u manjim mestima.
Kako se i u kom momentu rodila ideja o kreiranju zaštitnih vizira pomoću 3D štampača?
– To je nešto što je pokrenuto još u nedelju koja je prethodila vanrednom stanju. Pojava virusa u Evropi pokrenula je evropske mejkere, a mi smo to krenuli da pratimo pa da i kod nas testiramo probne modele vizira. Prvi 3D model koji smo probali i testirali je takozvani Lovrićev model koji je kreiran u Hrvatskoj, a posle toga se pojavio drugi model koji se razgranao u više različitih podtipova. Svako je optimizovao taj model po svom printeru. Inicijalno reč je o petku, 20. martu, a pet dana ranije je proglašeno vanredno stanje. Tada su svi krenuli malo intenzivnije da se bave time iako smo se mi u period i pre toga već angažovali. U tom momentu najvažnija stvar bila je da prepoznamo šta je to što mi možemo da radimo, šta je to gde zajednica može najviše da pomogne. Jer vidite, ovakve stvari nikada ne mogu da dođu od strane države, vlast niti ima tu potrebu da to reše, niti mogu to tako brzo da reše, niti je to njima prioritet. Mi smo to uvideli na vreme i krenuli sa radom.
Ko su tačno mejkeri, i da li ste se na samom početku vodili nekim nacrtima stručnjaka kada je reč o 3D izradi vizira?
– Važno je reći da vizir nije medicinsko sredstvo već zaštitna oprema koju su lekari koristili na svoju ličnu odgovornost. Postojala je potreba da se zaštite i to su videli kao jedno od efikasnih načina. A mejkeri su svi oni koji traže mogućnost da uče i da stvaraju svojim rukama. To su dizajneri, programeri, inženjeri i student amateri koji vole da kreiraju i inoviraju kroz DIY pristup. Majkeri se inače bave stvaranjem i dizajniranjem proizvoda i rešenja za najrazličitije potrebe.
Kako je izgledao ovaj poduhvat u vreme vanrednog stanja? Sa kojim ste se sve poteškoćama tokom prethodna tri meseca suočavali?
– Bili su tu razni problemi. Ja lično sam posle osam dana te akcije saznao da sam u zatvoru, odnosno kućnoj samoizolaciji. Tako da sam 20 dana bio u stanu, a jedan sam od glavnih organizatora projekta i glavni koordinator svih akcija. Tako da sam sve to morao da radim bez napuštanja svog stana, samo koristeći telefon i internet. Bilo je tu izazova na svim nivoima. Svako od nas imao je neku svoju priču i svako pojedinačno je imao različite probleme. Ali vrlo brzo su nam se različite organizacije pridružile. Tu je bila podrška taksi udruženja i službi koje su nam nesebično pomagale. Oni su razvozili stotine paketa širom Srbije, prenosili materijale iz jedne fabrike u drugu, a potom dostavljali gotove vizier krajnjim korisnicima.
Mogu se čuti komentari da ste zapravo vi pokretači ideje štampanja vizira za naše medicinske radnike. Ima li u tome istine?
– Apsolutno smo mi bili prvi. To sigurno nije bio Željko Mitrović koji je krenuo sa tim posle mesec i po dana. Mi možda nismo napravili prvi vizir u Srbiji, jer viziri su već postojali, ali smo prvi i jedini koji su vizire potpuno besplatno izrađivali i delili medicinskom osoblju.
Organizovali ste i hakaton pod nazivom “Srbija hakuje koronu” koji je privukao veliku pažnju javnosti. Koji vid nadmetanja je hakaton obuhvatio i sa kojim ciljem je realizovan?
– Iako su hakatoni uglavnom nadmetački, mada hakaton sam po sebi to ne znači, mi smo rešili da ne pravimo takav hakaton već kolaborativni gde nema pobednika u klasičnom smislu te reči, već su pobednici svi koji nešto naprave. Ispostavilo se da je to je ono što ljude privlači. Ovo nije bio prvi put da smo organizovali hakaton, bila su već dva sličnog tipa pod nazivom TOM:Belgrade koji su imali za cilj rešavanje problema i potreba osoba sa invaliditetom. Koncep je sledeći – mi imamo ljude koji imaju neku potrebu, i mi onda njihovu potrebu pokušavamo da rešimo. A budući da to nije bio takmičarski događaj dešavalo se da jedan tim ima problem, a da im se svi ostali timovi priključe kako bi svi zajedno došli do rešenja. Bilo je to sjajno iskustvo.
Činjenica da su Vizionari svaki svoj slobodan trenutak koristili za realizaciju ovog projekta govori nam da je po sredi bila velika predanost svih članova kao i istinska potreba ovog tima da da svoj doprinos svakodnevnoj borbi protiv virusa. Da li je priznanje koje dobijate dovoljna satisfakcija za toliko trud koji ste uložili?
– Pa meni lično jeste. Jer ako me pitate da li sam očekivao neku pohvalu ili priznanje zvaničnih organa, apsolutno nisam. Tako da kada nešto ne očekuje pa to ni ne dobijete, ne možete da imate problem sa tim. A iskreno, mi smo dobijali potvrdu da znači to što radimo na svakom koraku. Kada dođete i vidite direktora jedne zdravstvene ustanove kome zasuze oči, to mnogo govori.
Za samo dva meseca odštampali ste preko 50.000 vizira koji su madicinarima omogućili da se sa propisnom zaštitinom opremom suoče sa virusom korona. Šta mislite da bi se dogodilo da nije bilo Vizionara Srbije?
– Moram da kažem da ta informacija o broju odštampanih vizira nije baš tačna. Istina je da su Vizionari Srbije proizveli 65.000 vizira, s tim da nisu svi odštampani. Na 3D štampaču je napravljeno do 5.000 vizira, dok su svi ostali nastali putem klasične industrijske proizvodnje. Kao organizacija smo stvorili tih 65.000 komada, ali nisu svi 3D odštampani. Ono što je krenulo 20. marta da se proizvodi su definitivno 3D štampan viziri, industrijska proizvodnja je krenula nekoliko dana kasnije na jednom pa na drugom mestu i tako dalje. A od tog ukupnog broja vizira smo 10.000 poslali u Bosnu i Hercegovinu i 5.000 u Crnu Goru. A šta bi se dogodilo da nije bilo Vizinara, pa ne znam. To nije nešto o čemu ja želim da govorim. Jer znate kako, ako mi vi sada kažete da vam treba vizir ja ću ga vama pokloniti. Ja sam čovek zadatka, i kada vam neko kaže da treba nešto da se uradi, ja se trudim da to obavim najbolje što mogu. Nije ovo prosto pitanje za mene.
Autor: Marija Milošević
Foto: Vizionari Srbije
