Istoričar književnosti, književni kritičar i teoretičar, Vladimir Gvozden, član je Upravnog odbora Udruženja književnika Vojvodine, uredništva časopisa “Zlatna greda” i predsednik Asocijacije za kanadske studije Srbije. Rođeni Novosađanin i dobitnik prestižne nagrade “Laza Kostić” za 2012. godinu, u našoj anketi se osvrnuo na rad aktuelne Gradske vlade i opisao idealnog gradonačelnika Novog Sada.
Kako komentarišete rad Gradske vlade u protekle tri i po godine?
– S obzirom da mi je prošle nedelje skoro svaki dan nestajala voda, mogao bih zaista da izrazim nezadovoljstvo. Ali moja ocena rada gradske vlasti ne rukovodi se sebičnim razlozima. To znači da je bilo i pozitivnih kretanja. Utisak je da je Novi Sad zadržao određeni nivo komunalnih usluga koji ga i dalje čini dobrim za život, makar u poređenju sa drugim gradovima u Srbiji. Pa ipak, gradska vlast, kao što i sama zna, mogla bi mnogo bolje da radi. Na primer, lično bih voleo da se na reprezntativan način rešio status umetničkih društava, ali on se već decenijama ne rešava. Skandali oko Kulturnog centra grada Novog Sada bili su sasvim nepotrebni, i mogu se tumačiti s jedne strane neiskustvom, a s druge sistemskim problemima od kojih bolujemo već decenijama. Istinska politika bi trebalo da uzme u obzir transparentne biografije ljudi, a ne njihove zakulisno izgrađene reputacije. Verujem da to iskreno priželjkuje i određeni broj aktera na političkoj sceni, jer bi sve bilo lakše i svi bismo bili zadovoljniji. Makar, za početak, ne bismo osećali feudalni prizvuk unutar političkog procesa.
Šta bi nova vlast u gradu trebalo prvo da uradi?
– Verovatno bi svaka nova gradska vlast, od trenutka kada je formirana, trebalo da razmišlja o tome zašto su tu, šta im je pravi posao, koji je nivo onoga što žele da postignu, na koga se ugledaju, šta žele da ostave za sobom mimo uloge sivih apartčika. Verujem da bi ova pitanja, ako bi ih ozbiljno sebi postavili, za mnoge ljude bila pogubna, pa bi svaka nova vlast, pod teretom realne odgovornosti, verovatno počela vlastitim raspuštanjem. Izvinite, ali zaista smatram da ovaj paradoks pogađa suštinu problema. Od vlasti se očekuje da sve funkcioniše kako treba: od saobraćaja, vodovoda, parkova, sve do onog osećanja spokojstva koji gradski prostor treba da pruži u svakom smislu. Povrh toga, od dobre gradske vlasti se očekuje da ostane nešto iza nje po čemu će se ona pamtiti: za one koji vole da trče i šetaju, kao i za strance, novosadski kej je zaista nešto što ih samo raduje; slično bi bilo kada bi se uradio pešački most prema tvrđavi, izmestili parkinzi iz užeg centra… Mislim da je Novom Sadu potreban novi polet, a iskreno osećam nedostatak kreativnosti i hrabrosti. Ovo je postao veliki grad, ali je utisak da i dalje veoma mali broj ljudi oseća smisao grada kao zajednice. Plastično rečeno, svaki dan vidim nekog da opušteno mokri usput na Mišeluku.
Ko bi, po vašem mišljenju, bio idealan gradonačelnik Novog Sada?
– Držaću se ove divne reči “idealni”. Shodno prethodno rečenom, idealni gradonačelnik (ili gradonačelnica) bio bi čovek koji je kadar da se izbori za vlastitu autonomiju unutar partijskih aparata, a još idealnije bi bilo da gradonačelnik bude neko ko nikada nije dotakao “draži” partijašenja, već se bavio konkretnim poslovima u bilo kojoj sferi koja nije direktno izložena negativnoj selekciji. Ali to je samo uslov, zbog kojeg bismo se naprosto bolje osećali. Kada je taj uslov zadovoljen, na delo bi trebalo da stupe vizija, hrabrost i kreativnost u veoma različitim sferama – od ekonomije, kulture, arhitekture, parkiranja… Potrebno je mnogo toga popravljati, ali i graditi novo bez previše grešaka, jer postoji fond mogućih grešaka. Kada se u greškama pretera nastupa neka čudna kob, koja vuče naniže i vraća nas u blato koje su generacije pre nas uspele da odstrane iz grada. Uvek treba imati na umu kraj, a ne početak: kraj a ne početak mandata, kraj a ne početak moći, kraj a ne početak politike. Potreban je, idealno govoreći, ambiciozni čovek cilja, a ne čovek uloge. Nisam siguran da je u ovoj našoj zapetljanciji to moguće, ali isto tako smatram da smo politička bića koja moraju da se opredeljuje između postojećih opcija, ili da ulože energiju u stvaranje novih – dakle, idealni gradonačelnik u realnom svetu je, dok se ne pokaže drugačije, onaj koji je manje loš od svojih konkurenata.
Autor: Sanja Ujvari
Foto: Privatna arhiva
