U poslednje vreme lepote našeg grada sve više dolaze do izražaja kroz objektiv fotografa Aleksandra Milutinovića, koji je za kratko vreme svojim jedinstvenim fotografijama uspeo da pridobije veliki broj poštovalaca. On je za naš portal otkrio kako je počeo da se bavi fotografijom, šta voli najviše da fotografiše, može li se uopšte danas živeti od ove vrste umetnosti i zašto je za njega fotografija proizvod.
Prvi kontakt sa fotografijom imali ste sa sedam godina, ko je zaslužan za Vaše otkrivanje ove vrste umetnosti?
Zaslugu za otkrivanje fotografije u mom životu imao je deda koji mi je doneo prvi fotoaparat na poklon kad je bio na nekom putovanju. Posle sam se „zarazio“ fotografijom, da sam ubrzo nakon toga napravio mini laboratoriju u podrumu od svoje zgrade u kojoj sam živeo gde sam razvijao filmove i prenosio sve to na papir.
U dosadašnjem fotografskom radu šta je to što Vam je predstavljalo najveći izazov u smislu pravljenja dobre fotografije?
Najveći izazov je imati ideju koju treba sprovesti u delo. Dobra ideja je uvek po nekom nepisanom pravilu i veoma tehnički teška za izvesti. Mora mnogo toga da se poklopi jer nije ni malo lako zamisliti nešto savršeno u svojoj glavi, a onda to isto tako realizovati da bude identično.
Šta najviše volite da fotografišete?
Najviše volim da fotografišem noću, kad nema ljudi, natenane. Da prošetam, odaberem kadar, da uživam u prizoru grada koji spava koji me vraća u detinjstvo kada je Novi Sad imao daleko manje ljudi i sve je išlo polako, bez gužvi i žurbe.
Na Vašem Fejsbuk profilu imate skoro 13.000 pratilaca koje svakodnevno obradujete sa po nekoliko fotografija Novog Sada. Kako ste došli na ideju da započnete jedan takav projekat i koliko Vam je vremena potrebno da napravite i izaberete sliku koju ćete objaviti na ovoj društvenoj mreži?
Ideja se rodila u junu mesecu 2014. godine dok sam šetao. Imao sam solidan arhiv za neki početak pa mi je palo na pamet da pokušam da napravim nešto u čemu ću biti istrajan, da vidim kako će ljudi reagovati i da li bi im tako nešto uopšte bilo interesantno. Išlo je prilično polako, do novogodišnjih praznika gde je stranica postala veoma popularna zbog fotografija vatrometa na dočeku 2015. godine. Uglavnom sednem jednom nedeljno i isprogramiram stranicu za nedelju dana unapred i postavim fotografije. Ukoliko u međuvremenu bude nekih dešavanja ili napravim neke, po mom mišljenju, zanimljivije fotografije, lako iskorigujem to na stranici i postavim ih. Neke fotografije nastaju u određenim momentima i ne mogu uvek da budem u datom mestu u dato vreme, ali mislim da ljudi cene moju istrajnost i posvećenost po čemu se razlikujem od drugih ljudi koji takođe fotografišu Novi Sad.
Koliko je u današnje vreme moguće baviti se fotografijom, izdvojiti se od ostalih i živeti od toga?
U današnje vreme je svakome lako dostupno da pravi fotografije. U velikom broju uređaja su prisutne opcije za pravljenje fotografija u boljem ili lošijem kvalitetu. Takođe, pojavom društvenih mreža one se lako šire i postaju viralne. Znači, konkurencija je nikad veća. Odvojiti se od ostalih se može samo kvalitetom, nečim novim, drugačijim i biti istrajan u tome. Samim tim, određeni ljudi to prepoznaju pa me onda angažuju za neke druge vrste fotografije gde je u suštini osnovna zarada. Može se živeti od fotografije, ali kao i u većini delatnosti, svakim danom sve teže.
S pojavom elektronskih medija fotografija je postala, reklo bi se, najizloženija kršenju autorskih prava. Šta je to što se, po Vašem mišljenju, može učiniti kako bi se podigla svest kod ljudi da više cene i poštuju autorska prava fotografa?
Tačno je da se krše autorska prava na svakom koraku. Ljudi žive u zabludama da je nešto što je okačeno na internet javno dobro u čemu prave veliku grešku. Neki to pravo krše svesno neki nesvesno. Svaka fotografija ima svog autora, gde god da je vidite, na “Google image searchu”, na Fejsbuku, Pinterestu ne znači da se može koristiti bez dozvole. U suštini, ja to jednostavno i lako definišem da bi ljudima bilo lakše da razumeju. Fotografija je moj proizvod. Kao što neko proizvodi salamu, utikače, PVC stolariju. Fotograf živi od prodaje svojih proizvoda. Da bih mogao da reklamiram svoj proizvod, moram postaviti na internet da bi ljudi videli isti taj proizvod i mogli da znaju za mene a samim tim znali kome da se obrate ukoliko žele da kupe fotografije od mene. Sad, što se to zloupotrebljava, meni je žao. Na mom sajtu i impresumu na Fejsbuk stranici lepo piše da su fotografije moje vlasništvo i da se ne mogu koristiti bez saglasnosti autora. Svi misle da je to jedan običan klik aparatom u čemu greše. Taj aparat košta kao prosečan auto, da ne pominjem silne objektive čija pojedinačna vrednost prelazi i 2.000 evra po komadu. Gde je u toj priči kvalitetan i jak računar, softver, automobil da nas preveze na date lokacije. Godine edukacije i učenja. Mogu sad da nabrajam do sutra. Nije to samo jedan klik i mehanička radnja. Onda se ljudi ljute kada ih opomenem za bespravno korišćenje mojih fotografija. Čemu ljutnja, ako vi poštujete vaš rad, poštujte i tuđ. Ništa nikome ne pada sa neba i sve je to godinama skupljano i ulagano.
Nedavno ste na fejsbuku zamerili Zaštitniku građana Novog Sada što je iskoristio Vašu fotografiju za svoj sajt, a da Vas nigde nije obavestio ili tražio dozvolu za to. Da li ste kontaktirali ovu ustanovu tim povodom i kako je ovaj slučaj rešen?
Korišćenje fotografije bez dozvole na sajtu Zaštitnika građana Novog Sada sam komentarisao sa dozom cinizma, samo da skrenem pažnju u kakvom okruženju živimo. Paradoks je da to uradi neko ko treba da štiti građane od lošeg tumačenja zakona i primene istog, a onda dođe u situaciju da isti krši na štetu građanina. Nisam ništa preduzeo, neka im je na čast, ako je imaju.
Koji deo Novog Sada najviše volite da fotografišete i postoji li neki njegov deo koji još nije prošao kroz Vaš objektiv?
Imam bogatu arhivu gradskih fotografija i bukvalno sve delove grada sam pokrio. Ono što je zanimljivo, da je ljudima interesantan isključivo centar i Petrovaradinska tvrđava. Tako da gledam da objavljujem ono što drži pažnju ljudima, što ne znači da nekada neću početi da puštam i ostale, ne tako lepe prizore sa gradskih ulica.
Autor: Bojan Petrović
Foto: Aleksandar Milutinović / Privatna arhiva
