“Subjekat u naslovu je neko ko je kao umetnik izoštrenih čula na lepotu, zaslužan što ga Novi Sad ima u svom zagrljaju i što svojim nastupima puni publici tzv. baterije, što se publika posle koncerta oseća srećno jer je iskreno uživala u emocijama tonova koje Aleksandar Saša Petrović nesebično deli i pruža ljudima… Čim izađe na scenu nestaje njegova pitomost, postaje, ozbiljan, šaljiv, besan, razočaran, hrabar, voljen, ostavljen, svetao, taman, jednostavno vlada u potpunosti scenom bacajući senku na sve druge…“, ovim rečima je Vukašin Dimitrijević u svojoj kolumni “NS operski fantom slobode” opisao našeg sagovornika.
Aleksandar Saša Petrović, tenor, solista Opere Srpskog narodnog pozorišta, solista Radio televizije Vojvodine. Ostvaruje saradnju sa Beogradskom filharmonijom, Simfonijskim orkestrom HNK iz Splita, Horom i orkestrom Sarajevske opere, Simfonijskim orkestrom Hrvatske radio-televizije, Sarajevskom filharmonijom, ansamblom Ljubljanske opere. I još mnogo toga, ali svakako jedan od najprepoznatljivijih vokala operske muzike u Srbiji i umetnik koji svojim izvođenjem pleni. Novosadski pavaroti, kako ga zovu, govorio je za naš portal o statusu operskih umetnika u našoj zemlji, ljubavi prema muzici, ali i tome kako je sve počelo. Razgovarali smo u susret praizvedbi opere “Vladimir i Kosara” koja je izvedena sinoć, 18. marta, na sceni “Jovan Đorđević”, a repriza je već 28. marta. Opera “Vladimir i Kosara” izvodi se u okviru značajnog jubileja za Operu, 120 godina od prvih operskih predstava i 70 godina kontinuiranog rada Opere SNP-a.
Kada je počelo vaše interesovanje za muziku i pevanje, a kada za opersko pevanje?
– Vrlo spontano. Nisam nikakva reinkarnacija nekog svog poznatog muzičkog pretka, niti se moja muzička loza može pronaći u muzičkim knjigama. Muzika i pevanje su mi se tiho približili i eto odjednom postali esencija u mom životu. Naravno, kao i za puno drugih lepih stvari u nečijem životu, krive su žene. Kao mladić sa lepim glasom, privlačio sam pažnju mladih dama, neshvatajući da pevanje postaje nešto bez čega ne mogu… Pevanje je odabralo mene, ja se tu nisam mnogo pitao. Dalje u traženju svog umetničkog indentiteta, svoja muzička znanja sam sticao na više frontova. Kao vrstan instrumentalista, aranžer, dirigent, uspešan muzički pedagog i umetnički rukovodilac nekoliko ansambala, svoja znanja stečena na studijama primenio sam, usavršio
i potom ih ulio u jedinstvenu celinu uobličenu u vokalnom
umetniku s prepoznatljivim pečatom i snagom. Svoju najvišu
umetničku aspiraciju pronašao sam u vokalnoj umetnosti.
Da li je za opersko pevanje potreban specifičan način života, recimo u pogledu posebne ishrane i nekih
odricanja?
– Dobro okarakterisano, zaista specifian način života koji ljudi, gledajući sa strane, pa ponekad ni oni najbliži, nemaju snage da isprate. Razumeju. Opera, kao i druge srodne umetničke delatnosti, traže od umetnika izuzetnu izražajnost i afektirana stanja koja se teško kontrolišu i van scene. Da bi publika bila ubeđena u emotivna stanja koja nosi uloga u jednom umetničkom delu, moraju biti značajno ekspresivnija dva ili tri puta više nego normalno da bi savladale prostor od scene do publike. Odatle potreba umetnika, u ovom slučaju tenora, da prosto mora dobro da se oseća u svojoj koži… Da bi to uspeo, na momente čak egoistično-hedonistički ugađa sebi na raznolike načine, od kapricioznog odnosa prema sebi i oko sebe. Nisam tipičan primer apolonskog stasa, ali se ipak mora paziti šta jesti, šta piti i kada to činiti. U agendi aktivnosti se moraju naći dani i vreme provedeno u teretani koji podrazumevaju par kilometara trake i nezaobilaznih bazičniih vežbi i sprava za razvijanje važnih grupa mišića bitnih za pevača. Naravno, bez ostvarivanja olimpijskih formi i slično. Odricanja su razna, izolacija i samoizolacija od ljudi kako dobrih namera tako i onih sa zadnjim namerama. Tu su i pravila za pre i posle nastupa, pisana ili nepisana, ali moraju poštovati jer donose samopouzdanje, ravnotežeu, a sve to zajedno na kraju utiče na samu kreaciju, finalni čin, na sceni.
Imate bogatu karijeru iza sebe i publika još mnogo toga očekuje od vas. Kako iz vašeg ugla deluje put i status jednog operskog pevača u Srbiji?
– Hvala, može se tako reći. To i ja očekujem od sebe za svoju publiku. Karijera za mene više znači koliko dugo traješ na sceni i da li svoje umeće razvijaš. Naravno da tu ima par svetskih scena na kojima još treba da pevam, ali najlepše vreme tek dolazi. Put umetnika u Srbiji nema puno logike, nema agende niti puta koji ti bilo šta garantuje… Kompromisi su poželjni svuda i kada ih negde drugde praviš, obično znaš u kom smeru dalje ideš. Kod nas se kompromisi obično tumače kao znak slabosti i u većini slučajeva ne znaš kuda će te odvesti dalje. Status operskog pevača u Srbiji ne postoji. Napravismo ti mi neku paralelnu realnost, gde između sebe, grizemo jedni drugima uši i dokazujemo ko je veći. E, tek ponekad se javimo da postoji. Svi se iznenade da opera postoji…
Solista ste i Radio televizije Vojvodine i izvodite narodne i starogradske pesme. Koliko se razlikuje vaša priprema za izvođenje ove vrste muzike u odnosu na ono što izvodite u Operi SNP-a?
– Mnogo se radujem kada između operskih nastupa uspem da odvojim vreme i za tamburašku muziku, pesmu i romansu. Upravo starogradska pesma i romansa su mi pomogle da rešim neke male tajne velikih majstora operske scene. Kada to kažem, mislim na univerzalnost ljudske emocije pretočene u zvuk kojim prenosimo istinsku lepotu. Svaki nastup, pa i nastup kada pevam druge žanrove muzike, od mene traže da sva svoja tehnička znanja i finese koristim u svrhu vrhunske interpretacije izbegavajući da kantomanski stavljam svoj glas u prvi plan nepoštujući ni minimum autentičnosti stila koji pevam. Višegodišnja saradnja sa velikim tamburaškim orkestrom RT Vojvodine mi je pomogla da predstavim operski svet običnom čoveku i da ga približim pozorištu.
Nedavno ste u jednom intervjuu rekli da intenzivno razmišljate o tome da odete iz novosadskog teatra. Zašto je to tako?
– Ne volem ljude koji su glasni i koji misle da se u sve razumeju. Ne volim tzv. male bogove koji tobože odlučuju o nama i najbolje znaju koliko ko vredi. A, od svog nosa i ponosa ne vide ni Frušku goru. Neki od nas imaju po prirodi stomak za te stvari, ali ja nažalost nisam od tih… Ako se i potrudim, zažmurim, što i radim uglavnom poslednjih godina, počinjem da prestajem biti ja. Kada se žalim, kažu čuvaj platu, a ja kažem u sebi: “Ljudi, čuvajte dušu”. Ali, eto ti, opet i tu sam manjini. Počnem da sumnjam u svoj zdrav razum. Sva sreća te malo svrnem na neke druge strane i malo prikupim energije za dalje. Ne volem kvazi umetnika oko mene koji svojom površnošću i arogancijom ruše sve pred sobom, hvala Bogu da oko mene još uvek ima doslednih u poslu koji rade. Verovatno zato nisam otišao u narodnjake. Ne volem radnu obavezu u umetnosti. Ona bi trebalo da se izbriše iz pravilnika to ti je ko kad svaki dan unosiš i iznosiš iz pozorišta tri tone istog krompira. E, tada sam grešan koliko i svi drugi. Kažu, moraš biti jak, a ja pitam koliko jak čovek mora biti u Srbiji kada svi najjači odlaze iz nje. Ili ko je tu jak. Oni koje odlaze ili oni koji ostaju. Jer oni koji su otišli, pa se vrate, njih slave ko Ivkovu slavu. Ringišpil u glavi, brate, mnogo je za jednog tenora. Neki mudri ljudi mi rekoše: “Ako nisi zadovoljan u firmi, ili menjaj posao ili menjaj firmu…”. Šta će biti, čuće se…
Šta će Novom Sadu doneli titula “Evropska prestonica kulture”?
– Ja sam ponosan na to, samo ne bih voleo da za te novce slušam i gledam kako to rade i razvijaju Evropljani. Ja bih radije da naši umetnici i naši umetnički resursi sa tim novcima ojačaju i stanu na noge. Znamo mi kako treba, al’ nas malo mrzi da smislimo. Nadam se da će naši umni ljudi kulture znati da naprave prave projekte i da uzmu te pare koje se nude, jer ako ih sada ne uzmemo, Evropa će nam to jako zameriti. Time ćemo iskazati nepoštovanje prema EU…
Šta biste preporučili našim čitaocima sa repertoara SNP-a u kojem i vi učestvujete?
– I. KALMAN – KNEGINJA ČARDAŠA
II. G. VERDI – LA TRAVIATA
III. P. MASCAGNI – CAVALLERIA RUSTICANA
IV. S. DIVJAKIVIĆ – VLADIMIR I KOSARA
V. I. BAJIĆ – KNEZ IVO OD SEMBERIJE
VI. G. PUCCINI – LA BOHEME
Šta volite da zapevate vašim prijateljima, porodici?
– Nećete zameriti na slobodi, ali ne ide to tako. Repertoar za te momente ne biramo specijalno. Prvo pijemo, ručkamo, puno se smejemo, a onda pevamo šta stignemo… do zore…
Autor: Jelena Jovičić
Foto: Privatna arhiva
