Andrija Gerić, ime koje ne moramo posebno predstavljati. Vrhunski sportista, koji je bio deo najsjanije odbojkaške reprezentacije, i u ono vreme sa svojim saigračima i trenerom, uspeo da promoviše našu zemlju na najbolji mogući način. Igrao je u svim velikim klubovima u Italiji, Grčkoj i Turskoj. Nakon završetka profesionalnog angažmana u ovom sportu, posvetio se studijama psihologije, i kombinacijom svog višegodišnjeg iskustva i znanja, uspeo da spoji lepo i korisno, usmerivši svoje delovanje na „mentalno treniranje” , koje je, kako kaže, podjednako važno kao i fizčka spremnost.
Da li je odbojka bila vaš izbor od početka ili ste se pre toga okušali i u drugim sportovima?
Kao mali prvo sam trenirao džudo. U džudu su kategorije po kilogramima, tako da sam se na takmičenjima uvek borio sa dečacima koji su bili bar 2 godine stariji od mene i imali plavi ili braon pojas, dok sam ja imao žuti. Naučio sam kako da padam, što mi je koristilo posle u karijeri. Takođe, jedno vreme sam trenirao košarku u klubu „Vojvodina” i igrao neku vrstu pionirske lige. Paralelno sa košarkom sam krenuo na odbojku u osnovnoj školi kod profesora fizičkog Mocko Steve. Nisam rekao da treniram drugi sport, nego sam paralelno trenirao sve dok nisam imao problem sa kolenom, kada su mi doktori rekli da moram da se odlučim za samo jedan sport. Tako je sve počelo.
Šta vas je opredelilo za odbojku?
Dopalo mi se što je protivnik sa druge strane mreže i što ne može mnogo da ti smeta kada je lopta kod tebe. Na početku sam radio samo tehniku, oko 6 meseci, proveo sam sate i sate odbijajući loptu o zid prstima i čekićem. “Za početnika u odbojci, zid je najbolji prijatelj”, govorio je jedan moj poznanik. Uopšteno, kao detetu, sama ideja odbojke, “da lopta ne dodirne patos” mi je bila veoma zanimljiva…
Igrali ste u reprezentaciji i bili deo najuspešnije generacije. Sticao se utisak da među vama vlada savršena harmonija. Da li je zaista bilo tako, i kako sada gledate na to vreme?
Savršena harmonija postoji samo u teoriji i knjigama. Mislim da je snaga naše generacije bila u tome što su svi bili tolerantni i posvećeni. Bilo je nekih trzavica s vremena na vreme, što je potpuno normalno za svaki tim, ali kad je bilo vreme za utakmicu svi su radili složno na zajedničkim ciljevima kao jedan. Koliko nas je to vreme zbiližilo medjusobno, najbolje govori i činjenica da su mnogi igrači iz te generacije povezani i kumovskim vezama, i dan danas. Sa svima njima sam u redovnom kontaktu i dobrim odnosima. Taj period naših života je bio poseban, lep, neponovljiv i ostavio neraskidive veze. Zajedno smo proživljavali trenutke radosti, tuge, velikog rada i onih sitnih stvari koje čine život i to nas je zauvek povezalo.
U kojoj meri je za vaš uspeh bio zaslužan vaš trener Zoran Gajić, koji je, reklo bi se, znao da oceni vaš senzibilitet?
Pored svog velikog odbojkaškog znanja, Gaja je umeo da nas motiviše. Znao je da nam pronadje žicu, nešto o čemu je govorio na treningu ili pred utakmicu, što bi nas pokrenulo da još bolje treniramo i još bolje igramo. Uvek je imao dobru “priču” koja bi nas dodatno motivisala. Ono što mi se posebno dopadalo kod njega je činjenica da je svake godine menjao delove treninga, pogotovo onaj deo fizičke pripreme. Tih godina radili smo sa vijačama, medicinkama, na stadionu, aerobik, tai bo, duga trčanja kroz prirodu, trke na stadionu… Svake godine treninzi su bili drugačiji nego prošle. Ta raznolikost je razbijala sve stereotipe i održavala naš duh.
Nakon perioda provedenog u Vojvodini, prešli ste u Italiju, i igrali tamo dugi niz godina. Nakon toga ste imali angažmane u Grčkoj i Turskoj. Kakav je odnos prema odbojci u tim zemljama?
Igrao sam u Srbiji, Italiji, Grčkoj i Turskoj. Što se odbojke tiče Italijani imaju najbolju organizaciju i profesionalizam u svim segmetima. U Grčkoj je je ovaj sport na malo nižem nivou i imate česte ispade navijača. Više se posvećuje pažnja radu sa grupom, timskom duhu i odnosima. U Turskoj je odbojka sport koji još uvek traži svoje mesto. Imaju odlične uslove ali još uvek uče o strukturi jednog kluba, trenerima, maserima, doktorima i svemu onom što je manje vidljivo spolja.
Čime vas je psihologija privukla?
Psihologiju sam završio posle sportske karijere, nažalost. Dok sam igrao mnogo sam čitao na temu psihologije ali nisam imao prilike da prodjem formalno obrazovanje. Za vreme karijere trudio sam se da koristim sve ono što sam pročitao i to mi je donekle pomagalo. Iz ove perspektive mislim da bi bilo mnogo bolje da sam radio sa nekim psihologom ili mentalnim koučom stalno tokom svoje karijere. Kao i svi ljudi i ja sam kao sportista imao neke faze u karijeri i životu gde bi mi rad sa nekim stručnjakom umnogome pomogao.
Danas se bavite psihologijom u sportu i pomažete mladim sportistima da prevaziđu mentalne blokada i daju svoj maksimum! Koliko je bitan taj psihološki sklop za uspeh ili neuspeh?
Moje polje delovanja nisu samo mladi sportisti. Roditelji sportista, vrhunski sportisti i sportisti na kraju karijere su takodje grupe sa kojima se radi i koji imaju neke svoje izazove za koje psihologija puno može pomoći. Mentalni sklop je isto toliko važan kao i fizički deo sporta. Moja vizija je da u Srbiji svaki tim i individualni sportista ima nekog sa kim radi na mentalnoj pripremi. Moje kolege i ja se borimo da do toga dodje i ja sam siguran da će sportisti, menadžeri klubova i predsednici uvideti kolika je važnost rada i na mentalnom planu. Koliko vremena i sredstava se ulaže u fizičku pripremu a koliko u psihičku pripremu danas? Bez odredjenog mentalnog “stanja” nemoguće je postići vrhunski rezultat, a još manje kontinuitet dobrih rezultata, kojem svi sportisti odnosno klubovi teže.
Šta za vas predstavlja Novi Sad?
Novi Sad je moj grad. Grad u kome sam rođen i u kome sam proveo dobar deo života. Tu su moja porodica i prijatelji, jednom rečju, sve što volim.
Autor: Bojana Šević, nshronikla.rs
