“Vidim sebe kao nekoga ko se, vrlo energično i muški, nosi sa problemima, izazovima, preuzimanjem odgovornosti. I ne strahujem u poslu od rizika, sledeći principe i poštujući postulate i odluke kompanija u kojima radim. Rekla bih čak da me i muškarci iz posla nikada nisu doživljavali kao maznu koketu, iako je dosta onih žena koje koriste mudro svoju ženstvenost, nego pre kao drugara sa kojim bi posle posla mogli na pivo i, recimo, fudbalski derbi…”, kaže moja sagovornica Beba Dragić, koja uprkos svojoj uspešnoj karijeri ima u sebi skromnost i svedenost na kojoj bi joj mnoge koleginice pozavidele. Novinarski zanat je pronašao nju, ali to nije bilo ni malo slučajno, jer je Beba još od malih nogu pokazivala talenat svojstven ovoj profesiji, koji je tokom školovanja oblikovan i nadograđivan raznim angažovanjima. Danas je na čelu korporativnih komunikacija jedne od vodećih medijskih kuća B92, i srećna je jer radi posao koji voli i koji doživljava kao neku vrstu igre. Vedrog duha i izuzetne ljubaznosti, Beba je pored svojih mnogobrojnih obaveza imala razumevanja i dobru volju da podeli sa čitaocima portala Nshronika delić svoje životne priče…
Šta Vam predstavlja Novi Sad i s obzirom da ste sad u Beogradu, da li ima nešto što Vam posebno nedostaje?
Moja migraciona priča malo je komplikovanija budući da su se moji roditelji i starija sestra iz Beograda preselili za Novi Sad. Otac Pero je odrastao u, kako to stari Beograđani vole da kažu “krugu dvojke” (po tramvaju linije broj 2 koji je kružio po najstrožem centru grada) gde je mangupski zaveo moju majku, rođenu Karaburmku, koja je radila u ulici u kojoj je živeo. Venčali su se ubrzo, pristigla je i sestra, a nedugo zatim su se zbog njegovog posla preselili u Novi Sad, i tako sam, sasvim slučajno, nekoliko godina kasnije pristigla i ja kao “Novosađanče”. Celog života rodbinom ili poslom bila sam “u vezi sa Beogradom”, ali sam od pre 9 godina i zvanični stanovnik prestonice.
Nedostaju mi, tako, nekad moji ljudi. Moji Novosađani. Ali, hvala modernim informacionim tehnologijama što dozvoljavaju da premostimo fizičko odsustvo jedni drugih, pa smo često na Skype-u, Viberu, Whatsappu i društvenim mrežama… Osim sestre Vanje i njenih devetogodišnjih trojki, Uroša, Ognjena i Ljubice, roditelja, dve kume, kao i prijatelja iz osnovne škole, srednje, sa fakulteta, nedostaju mi i neka mesta, ali ponekad i pomalo, ta uspavana i ležerna energija grada. Nakon preseljenja, isprva sam svakog vikenda dolazila u Novi Sad, po svoju dozu umirujuće energije, a vremenom su se dolasci proredili jer metropola kao što je Beograd naprosto guta vreme u krupnim zalogajima.
Nekada se, sa velikom setom prisetim svog odrastanja. Nedostaje mi moja rodna Detelinara, ringlov ispred zgrade čijim zrelim plodovima su nas devojčice gađali dečaci, zatim breza čije me je lišće šuštanjem uspavljivalo. Volim kad prošetam stazama svog detinjstva do nekadašnjeg vrtića, osnovne škole “Svetozar Marković Toza”, Njegoševom gde sam u “Isidoru Bajiću” svirala klavir i onako “istorijski” sestrinim klincima pričam o tetkinim putešestvijima. Raduje me da pogledam neku predstavu u Srpskom narodnom pozorištu, obožavam Dunavski park (Beograđanima će uvek biti čudno kako ga akcentujemo), delić srca mi je sigurno ostao na Petrovaradinskoj tvrđavi, volela sam miris benzina i buku automobila na auto – trkama na Mišeluku, a Exit je muzički spektakl godine koji od nastajanja ne propuštam i srećna sam što se održava upravo u mom rodnom gradu koji tada postaje prilivom stranih turista ozbiljna turistička atrakcija.
Rado se sećam svih onih dogovorenih susreta kod Miletićevog spomenika, ulica koje sam zaljubljena do ušiju izlizala šetajući se sa svojim prvim dečkom, poljubaca po kiši na stepenicama Spensa, prvih izlazaka u nekada popularnu diskoteku Luna, Queen… ali i Studija 24 i Atrijuma iz svog rokenrol perioda. Ma, samo kada otvorim čarobnu kutiju prošlosti i uspomena, svačeg lepog se prisetim sa golicavim osećajem sete.
U novinarskoj profesiji ste se nasli slučajno ili je to bila Vaša želja od uvek?
Da pitate moju komšinicu tetka Anđelku, jednu oštroumnu gospođu sada već u svojoj 82 godini života čiji je moto: “Ne kajem se ni zbog onog što je bilo, ni zbog onog što nije bilo”, rekla bi vam kako je oduvek znala da ću biti novinar jer sam, kako ona tvrdi, pričala odmalena lepe priče. Lično sam bila na pragu tog osvešćenja u osnovnoj školi kroz literarnu sekciju, u srednjoj pišući za školski list, a tek sa dvadesetak prijavivši se na audiciju Pan radija na kojoj sam bila primljena, shvatila sam da je posao voditelja i novinara odabrao zapravo mene. Posle toga je sve istorija: davanje glasa za džinglove za TV spotove izdanja Color Press Grupe, prvi televizijski voditeljski angažman na TV Pink u emisiji Tragač, tekstovi za Lepotu i zdravlje, Svet, CKM, Joy, Moju bebu; emisija “Svet u boji” na BK televiziji, uređivanje magazina “Story”…
Da li je novinarstvo ispunilo vaša očekivanja i šta je ono što Vam je bilo najteže u ovom poslu?
U novinarstvu sam se kao neko ko je završio Srednju medicinsku školu i studirao tada pedagogiju na Filozofskom fakultetu, našla nekako potpuno slučajno. U to vreme jedan od najvećih mogula print medija, Robert Čoban, prepoznao je u meni talenat, pružio mi šansu, a ja sam posle velikom ambicijom i temeljnim radom, valjda i uspela da je opravdam. Opet je šoubiznis kao, hajde da kažemo, pravac u novinarstvu (iako se, takozvani “ozbiljni” novinari neće složiti sa tim, odabrao mene). Smatram da baš zato što nisam živela taj celebrity lifestyle koji često ume da ponese i uznese mlade novinare, i jesam uspevala da pravim neke rezultate.
Da li mislite da dobar PR menadžer mora da ima novinarskog iskustva, i koliko je to Vama pomoglo u onome što sada radite?
Posmatrajući svoje kolege, stičem utisak da bi mnogo njih moglo da pređe iz novinarstva u polje delovanja odnosa sa javnošću, ali da će retko koji PR menadžer poželeti da bude novinar. Uzbuljivo je i izazovno to novinarstvo jer vas radoznali, ali ujedno i stvaralački duh neprekidno goni da saznajete razne stvari o ljudima, događajima, stvarima težeći da dođeš do konačne istine. S druge strane, PR menadžer je neko ko treba da prepozna vrednosti brenda, pojedinca i kompanije, i na najsofisticirajniji, najefektniji mogući način poruku o tome plasira u javnost.
Da li je po Vama prednost ili mana za mladu poslovnu ženu kada je lepa i zgodna i kakva su Vaša iskustva? Da li ste nekad imali problem sa tim zbog lepog izgleda, i osetili sujetu među kolegama?
Hvala vam zaista na divnim komplimentima ali ne razmišljam o sebi u poslovnom svetu na taj način. Više se vidim kao nekoga ko se, vrlo energično i muški, nosi sa problemima, izazovima, preuzimanjem odgovornosti. I ne strahujem u poslu od rizika, sledeći principe i poštujući postulate i odluke kompanija u kojima radim. Rekla bih čak da me i muškarci iz posla nikada nisu doživljavali kao maznu koketu, iako je dosta onih žena koje koriste mudro svoju ženstvenost, nego pre kao drugara sa kojim bi posle posla mogli na pivo i, recimo, fudbalski derbi. Ako sam i imala problem u dosadašnjoj karijeri, uglavnom je to bilo zbog stava koji zauzmem i spremnosti da ga branim do poslednjeg daha čak i kada je očigledno da je na moju štetu. Mogla bih možda više da vežbam treptanje okicama, zar ne?
Postoji li nešto što priželjkujete da ostvarite u karijeri, neka neispunjena želja?
Kao što me je prvo novinarstvo odabralo samo a ne ja njega, a potom i PR, puštam prstu sudbine da mi ukazuje šanse i vodi me unadalje u profesionalnom razvoju onuda kuda smatra da bi trebalo. Uzbudljivo je voziti se u rolerkosteru života, naročito profesinalnog, jer nikad ne znam šta me čeka sutra. Možda tako odlučim, da na primer, kao što sam preko noći prešla iz novinarstva u komunikacije i PR, iz štampanih u elektronske medije, počnem da se bavim integrativnom medicinom, ili modom, ili da na primer okušam svoju sreću u inostranstvu na sličnim pozicijama koje sam do sada radila. Ko zna… Ne plašim se poslovnih izazova jer znam koliko mogu da dam. A u tom penjanju planinom uspeha najvažnije je biti i ostati – čovek i imati u vidu da treba dobro paziti ko se nalazi na dnu, jer će nas sve te osobe sačekati i kada njome sa vrha budemo silazili, što je neminovno. Ljubaznost, lepa reč, poštovanje za sve – od čistačica, kolega u kancelariji, do menadžera, klijenata, direktora, na prvom su mestu.
Šta bi preporučili našim budućim novinarima, na šta treba posebno da obrate pažnju?
Na ljudsku i novinarsku etiku, odnosno, na to da imaju direktnu odgovornost prema publici kojoj se obraćaju, društvu i izvorima informacija. Da osim što informišu oni kreiraju na neki način i kolektivnu svest, utiču na pozitivan ili negativan stav prema, opet, životu, društvu, pojedincu i instituciji.
Veoma je diskutabilno sve učestalije senzacionalističko izveštavanje o brojnim nesrećama, ubistvima, nasiljima, silovanjima, femicidima sa velikim i upadljivim fotografijama zločinaca i davanja prostora pričama o njima… Jer sociopatama kojih je nažalost sve više, može da posluži kao inspiracija kako da dođu do “popularnosti” i prisutnosti u medijima, pa makar kao krvoloci i zločinci. Apeli za suzbijanje istog su potpuno legitimni i poželjni, kao i ostale društveno odgovorne akcije, ali davati pričama iz crne hronike toliko prostora, smatram apsolutno suvišnim. Kada bi se vlasnici, direktori i urednici medija u Srbiji bar jednom usaglasili u nečemu i odlučili da naslovne strane, headove i vodeće vesti ustupaju pozitivnim a ne negativnim primerima, verujem čvrsto da bismo počeli da rehabilitujemo ovo naše posrnulo društvo.
Odgovornost, jasnost, tačnost, preciznost, radoznali duh i nepotkupljivost pozicijom, novcem, moći… samo su neke od referenci koje bi svaki kvalitetan novinar, onako kako ga zamišljam, trebalo da poseduje.
Za kraj, pitala bih Vas u čemu uživate i kako se opuštate kada se završi radni dan?
Užitak u životu svakog momenta trebalo bi da bude prisutan, bilo da je u pitanju posao ili opuštanje. Srećni su oni koji vole ono što rade jer onda to za njih nije posao, nego igra. A izuzetno je važno igrati se. Jer, dok to činimo, i dok negujemo dete u sebi kalendarske godine samo su zabeleška u našoj ličnoj karti. Ako bih opisivala aktivnosti nakon posla, to je u zavisnosti od onoga kako se osećam – druženje sa mojim prijateljima kojima sam zaista blagoslovena u životu, fitnes treninzi ili odlazak na jogu, boravak u prirodi kraj reke Save koja me potpuno revitalizuje, odlazak na predstave budući da sam zaista veliki zaljubljenik u pozorišta, a ponekad mi je gušt samo da se ušuškam kod kuće i čitam knjigu ili prelistavam magazine (o, da, i dalje pripadam generaciji dinosaurusa koja voli miris hartije koja joj klizi po prstima). Kada bismo samo imali svest o tome da je život zapravo jedna velika radost i da smo rođeni da bismo bili srećni i usrećivali ljude oko sebe, kada bismo samo umeli da se oslobodimo sivih, negativnih i depresivnih misli i u svakoj situaciji ili čoveku videli dobro a ne loše, svet bi bio mnogo udobnije mesto za život. Naravno da se dogode svakodnevne trivijalnosti i sitnice koje nas izbacuju iz takta, ali što sam starija, usudiću se reći i mudrija, jednostavno sve manje dozvoljavam da ono na šta ne mogu da utičem, utiče na mene. Primetim bezobrazuk, drskost, neljubaznost, lošu nameru i misao… ali pustim da prođe pored mene jer sam svesna da to više govori o drugome nego o meni samoj. Napokon, sa godinama sam shvatila, a i dalje učim, da je mnogo važnije u životu biti srećan nego biti u pravu. Zahvalna sam, radujem se i srećna sam na svemu što sam, ko sam, gde sam, kao i sa kim i čime sam okružena.
Autor: Bojana Šević
Foto: Petar Đorđević
