Pijanista Bogdan Đorđević je kao dobitnik stipendije Fonda Univerziteta u Novom Sadu za mlade talente najpre diplomirao klavir na Akademiji umtenosti u klasi čuvenog prof. Kemala Gekića da bi potom završio specijalističke studije klavira kod profesorke Rite Kinke. Ovaj Novosađanin svoju karijeru nastavlja da gradi u rodnom gradu gde ostvaruje niz koncerata i resitala kao i nastupa sa orkestrom i kamernim sasatavima širom bivše Jugoslavije. Učesnik je preko trideset majstorskih kurseva, master class seminara i letnjih škola klavira u organizaciji Evropskog udruženja klavirskih pedagoga, a 2001. godine uvršten je u Leksikon umetnika Vojvodine. Smatra da je život daleko lepši ako se posmatra iz “ugla umetnosti” te da se talenat “kleše” neumornim radom i disciplinom a za portal NSHronika.rs otkriva i koja odricanja prate živote umetnika.
Počeli ste da svirate klavir u ranom detinjstvu, bilo Vam je 8 godina – da li je klavir izabrao Vas ili Vi njega?
– Moja majka je nastavnik muzičke kulture, igrao sam se kao dete pored klavira, i svi su govorili da to što ja “sviram”, zvuči kao neka kompozicija a bila je to sigurno neka lepa melodija koju sam “improvizovao”. Kasnije, kao učenik muzičke škole, ipak sam više voleo da se igram ispred zgrade, zanimale su me druge stvari, najviše sport. U adolescentskom periodu počeo sam intenzivno da slušam muziku, da istražujem sve žanrove, i tek uosomom razredu odlučio sam da upišem srednju muzičku školu, odsek – klavir. Otišao sam tada na čas kod prof. Kemala Gekića, čijim uspesima sam se divio kao i svi u tadašnjoj Jugoslaviji, i upravo zbog toga, bio sam jedini od 150 učenika osmog razreda osnovne škole “Ivo Lola Ribar”, koji nije otišao na čuvenu trodnevnu ekskurziju. Kasnije sam diplomirao na Akademiji umetnosti u klasi kod istog profesora a nakon toga sam završio specijalističke i magistarske studije kod prof. Rite Kinke, koju sam kao dete gledao na televiziji i oduševljavao se njenim interpretacijama.
Ni u vreme tranzicije niste se odrekli klasike kojoj ste verni tokom cele karijere – koliko je teško opstati sa ovom vrstom muzike danas?
– Mislim da ne bih opstao u ovom surovom svetu da se nisam bavio klasičnom muzikom. Uvek sam dobijao podršku od prijatelja koji se bave npr. filozofijom, psihologijom ili matematikom. Njihovo oduševljenje muzikom i o svemu tom neuhvatljivom i neobjašnjivom, bilo je nešto čime sam se ja svakodnevno bavio. To mi je bio dovoljan dokaz da sam se iskazao u profesiji koju ljudi najviše cene.
Kakva odricanja prate uspešnog magistra klavira?
– Najvažnije u ovom poslu je ne ići “linijom manjeg otpora”. Ukoliko želite da svirate virtuozna dela, odricanja su kao i kod mnogih tzv. asketa kao što su recimo glumci, koji ne znaju kako izgleda centar grada u 20 časova jer svako veče imaju predstavu. Tako i mi pijanisti, moramo da vežbamo najmanje četiri, a nekada i po šest sati dnevno, što znači da nemamo vremena da svakog dana “odemo na kafu” i da “živimo kao sav normalan svet”.
Trenutno radite u školi “Isidor Bajić” gde mladima prenosite svoja znanja i umeće. Da li je umetnost promenjiva kategorija, i da li se danas umeće i veštine drugačije prenose novim modernim narašatjima?
– Svako vreme nosi svoje teškoće i probleme, posebno za profesije u umetnostima. S obzirom da sam ja klavirski saradnik na odseku na solo pevanje i nastavnik klavira, intenzivno nastupam sa učenicima koje pratim. Svakodnevno razgovaramo i otvoreno diskutujemo o svim temama. Smatram da svojim primerom mogu da pokažem da je život lepši ukoliko sve sve posmatra iz “ugla umetnosti”. Zato im savetujem da gledaju stare filmove, da izoštravaju svoj ukus kroz književnost i vizulene umetnosti. Dakle, ne samo kroz muziku. Najvažnije je danas da nauče da razlikuju umetnost od zabave.
Kada i kako se prepoznaje talentovano dete?
– Lako. To se odmah vidi. Kod nas uvek ima talenata. Takva samo sredina. Međutim, najteže je taj talenat ne protraćiti. Suviše smo mi mala zemlja da bismo dozvolili sebi da toliko talenata ispustimo i zaboravimo. Moramo nešto da promenimo po tom pitanju. Nije najvažnije biti juniorski prvak sveta. Najteže je ostati na sceni i boriti se uprkos svemu. Možda je najvažnije u poslu biti uporan i raditi iz inata ili kako bi to Dalmatinci rekli iz “dišpeta”.
Umetnikom se rađa ili postaje?
– U 21. veku se ne rađaju umetnici poput kompozitora 18. i 19. veka koje mi danas izvodimo. Danas nema na svetu jednog Mendelsona koji je sa 17 godina napisao muziku za “San letnje noći” i sličnih primera ostalih velikana klasične muzike. Smatram da je to danas zanat kao i svaki drugi. Potrebno je obučiti se na umetničkim školama i osposobiti se za samostalan rad poput ostalih zanatlija kao što su obućari, stolari ili vodoinstalateri. Samo na taj način i kroz koncertiranje, stiče se umetničko zvanje u pijanizmu.
Iza vas je niz uspešnih koncerata, imate li i danas tremu kad stanete pred publiku koja nemo uživa u svakom tonu koji proizvedete?
– Održao sam do sada 117 solističkih koncerata kod nas i u inostranstvu, i preko 200 nastupa kao solista i kao kamerni muzičar. Posebno bih istakao koncerte u salama gde sam najpre kao učenik maštao da ću nastupati jednog dana kao što su Novosadska Sinagoga, Studio M, Kolarčeva zadužbina, Paviljon “Cvijeta Zuzorić”, zatim koncerti u zemljama bivših jugoslovenskih republika. Smatram da je najvažnije to što sam stekao svoju publiku koja redovno prati sve moje nastupe i podržava me sve ove godine. Trema je prirodna pojava, može se savladati, potrebno je raditi na tome intenzivno. Svako bi trebalo da bude studiozan po tom pitanju jer ništa ne treba prepustiti slučaju i imporvizacijama.
Kako vidite budućnost klasične muzike na našim prostorima?
– Vidim kroz projekte koji pripadaju dramskim i audiovizuelnim umetnostima. Samo kroz takve umetničke projekte, odžavaće se visoki estetski kriterijumi dela klasične muzike u ovom haosu koji diktiraju visoke tehnologije preko raznih medijskih manipulacija. Mladi će na taj način efikasnije učiti i pokazati inetresovanje kroz tzv. low budget filmove, kratkog metra, u dokumentarno – igranoj formi.
Rođeni ste u Novom Sadu gde ste i razvijali svoju karijeru, da li je vojvođanska prestonica dovoljno afirmativna za poklonike klasične muzike?
– Svuda gde sam nastupao, predstavljao sam svoj grad. Voleo bih da u Novom Sadu postoje novi koncertni prostori sa novim klavirima. Ništa pretenciozno, prostori od 100 metara kvadratnih, gde može u svakoj prilici da se održi kulturni događaj kao što je resital, predavanje ili izložba. Posebno bih kao dobar primer istakao Mikser House u beogradskoj Savamali, kao kulturnu platformu, gde sam prvi imao klavirski resital kao solista. Nadam da će Novi sad pokrenuti nešto slično.
Šta poručujete mladim umetnicima koji koračaju vašim stopama?
– Da se ne zasite prerano i da ne izgube interesovanje sa 20-25 godina jer muzička umetnost nije pobeda na takmičenju, osvojena nagrada i priznanje, već sve ostalo između toga, a to je svakodnevni rad od probe do probe, vežbanje iz dana u dan, održavanje forme na visokom nivou, svi ti usponi i padovi, uvek neko novo spemanje programa i rad na repertoaru. Ipak, naše najveće greške u profesiji nastaju zato što smo mi krajnje subjektivni, kada je klavirsko izvođaštvo u pitanju. Radi se o tome da je to ipak splet subjektivnih i objektivnih okolnosti jer moje “subjektivno” nije “objektivno” u Betovenovoj “Mesečevoj” sonati.
Šta je to što klavir izdvaja od ostalih instrumenata?
– Klavirska literatura. Ogroman broj složenih i zahtevnijh kompozicija koje treba odsvirati na tonskom nesavršenom instrumentu kakav je klavir. To je izazov kakav nemaju ostali instrumentalisti.
Autor: Mirjana Batić
Foto: Privatna arhiva
