Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, narednih nedelja razgovaraćemo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenositi njihove impresije, sećanja, priče i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka.
Jedno neobično tiho i prijatno poslepodne protekle nedelje, dok su se posetioci našeg kupališta lenjo protezali pod blagim sunčevim zracima i vidno uživali u spokuju koji je donosio smiraj dana na Dunavu, ispred kabine broj 73 na takozvanom istočnom delu Štranda, sreli smo se sa sekretarom i blagajnikom Udruđenja “Štrandaroši”, Borivojem Belićem, koji nam je kroz dirljivo intimnu priču o svom životu ukazao na snagu i neraskidivost veze između njega i Dunava. Budući da je sudbina svojim veštim preplitanjima i poigravanjem uplela miris i tok Dunava u svaki aspekt čika Borinog života, jasno je bilo da smo našli pravog sagovornika za naš ovonedeljni štrandaroški razgovor. Čitajući redove pred vama saznaćete kuda se i kako nekada dolazilo do Štranda, kako su se provodili dani na glavnom gradskom kupalištu, koliko se Štrand menjao tokom godina, ali i kako je decenijama dugo prijateljstvo dovelo do stvaranja ovog, za naš grad nadasve važnog, udruženja.
– Dok sam razmišljao o ovom našem intervjuu, shvatio sam da mi je sve nekako u životu nesvesno bilo povezano sa brojem tri. Naime, ja sam treće dete svojih roditelja, imam ti unučeta, ceo radni vek mi je prošao u tri preduzeća, a kada je reč o Dunavu, prvo, Novi Sad ima tri plaže koje su relevantne za mene i moju priču, a drugo, Štrand je obeležio tri etape mog života – istakao je na samom početku našeg ragovora gospodin Bora.
Kada i kako se u vašem slučaju rodila ljubav prema Dunavu i Štrandu?
Ja sam rođen u Železničkoj ulici i do Dunava, odnosno Štranda, se dolazilo Sremskom ulicom koja se nekada, sva u kockama, pružala sve do starog “Vijadukta”. To je bilo otprilike negde iza Radničke ulice koja je tada, znaće to stari Novosađani, bila neka vrsta industrijska oblast jer se tu nalazila fabrika “Petar Drapšin”, pa “Danubius”, a na kraju skroz blizu Keja i “Idol”, hemijska industrija koja je proizvodila kreme za cipele. Na kraju Sremske ulice bio je podvožnjak jer je Železnička stanica nekada bila na mestu današnje Limanske pijace. Fruškogorska je počinjala iza “Vijadukta” i išla kao i danas do Štranda. Na tu gradsku plažu se u ono vreme moglo ići samo peške, nije bilo autobusa. Bilo je tramvaja koji je prolazio mojom ulicom, iz Dunavske do Železničke stanice, a postojala je još jedna linija koja je išla iz Temerinske do kraja Futoške ulice, otprilike do početka Satelita. E sad, u to vreme se radilo od ponedeljka do subote, i ja na Štrand nisam išao sa roditeljima jer oni prosto nisu imali vremena. Pošto sam bio treće dete, na plažu su me vodili stariji brat i sestra. Ona je bila starija od mene osam godina, a brat šest, i Dunav sam upoznao uz njih. A ljubav je došla sama od sebe, iako verovatno ima veze i sa tim što mi je tata bio iz starog Bečeja, pa je odrastao na Tisi, a mama je došla iz Bosne, iz Jajca i tamo je odrasla na Plivi. Čini mi se da je bilo logično da i ja zavolim Dunav.
Kako je u vreme vaše mladosti izgledalo naše najveće kupalište?
Štrand je bio kao jedna velika pustinja. Celo kupalište je bilo u pesku, nije bilo nijedne travke. Bila su ta dva reda kabina sa peskom između staza, bile su te tetkice ili kabinerke, kako ih je ko zvao, pa opet jedan veliki prazan prostor gledajući od ulaza prema Dunavu, i na kraju red takozvanih gospodskih kabina koje su gledale u Dunav a pozadi su imale neke kao terase, poput prizemnih stanova. Ne znam tačko kako, ali mislim da sam sam od sebe tu naučio da plivam. Valjda to dolazi jedno sa drugim, niko me nije učio. Sećam se globusa koji je spominjao Vasa Budošan, splava i tromboline koju niko dosad nije naveo. A ograda za plivače bila je napravljena od balvana vezanih lancima. To je bio graničnik dokle su smeli da idu plivači. Eto toga se sećam. Što se tiče igara popularnih u to vreme, većina je pominjala picigen, ali niko nije rekao da se pravi picigen igrao sa šest ljudi – dva dubinca, dva na obali i dva krila. Bez toga nije to bilo to. Oni teži malo su stajali u dubini, a vrlo atraktivni igrači zauzimali su pozicije na obali i krila. I letelo se za loptom, da li kroz vazduh ili u vodi. Takođe, sećam se iz kasnijih dana čuvenih turnira nožnog tenisa koji je posle prerastao u Memorijal Vladimira Franciškovića, našeg pokojnog druga koji je odličan igrač bio, a poginuo je tragično na podvožnjaku ulice Kornelija Stankovića. Na slikama možete videti i da sam odrastao sa svojim drugom i kumom Mikicom Mrnuštikom. Ja sam živeo u Železničkoj 26, tamo gde je bio čuveni frizerski salon “Gizela” i prodavnica elektronske industrije “Niš” gde su se u ono doba jedino prodavali crno-beli televizori, a Mikica je odrastao u broju 40 koji je osim po njemu čuven i po tome što je na prvom spratu njegove zgrade stanovao naš poznati fudbaler Toza Veselinović. Naši roditelji su se znali pa smo se družili, a naše drugarstvo je preraslo u veliko kumstvo koje je opstalo iako samo se obojica ženili po dva puta.
Na koji način su to vaš život obeležile plaže Dunava?
Priča o Dunavu ne bi bila kompletna kada ne bi spomenuli da Dunav pored Štranda ima još dve plaže. Jedna je Bećar-štrand ili Bećarac kako smo je zvali, na prostoru današnjeg Rektorata. Tu je bila i šuma topola gde je “Exit” jedne godine imao i kamp, do nesreće koja se dogodila. Ali Bećarac je bio samo za jako dobre plivače. Bio je opasan, imao je virove, a bilo je i smrtnih slučajeva. Tu sam najviše dolazio u vreme kada sam bio gimnazijalac. Pohađao sam gimnaziju “Moša Pijade” koja više ne postoji, i časove fizičkog vaspitanja smo imali na Đačkom igralištu pre podne kada smo išli posle podne u školu. Posle toga bismo uvek svi iši pravac na Bećarac na kupanje. A treća plaža je Oficirac iliti Oficirska plaža koja je naziv, budući da se nalazi sa petrovaradinske strane, odmah iza vojne bolnice i kasarne, dobila jer su se tu nekada kupali samo oficiri. Pošto je moja prva žena živela na Keju, a kupala se preko na ovoj plaži tako sam i ja išao za njom i tako sam upoznao i tu plažu. Posle sam se na nju vraćao i kao radnik “Graskog zelenila”. Žao mi je samo što nikada nijedna vlast u Novom Sadu nije pokušala da napravi od nje organizovanu plažu, jer mislim da je Štrand jako mali za sve stanovnike našeg grada. Oficirac je jako lepa plaža jer je tačno na okuci Dunava pa sva prljavština ode tamo dalje prema silosima “Danubiusa” i “Hleba”. Tako sam ja upoznao sve tri plaže Novoga Sada.
Kako su izgledali dani provedeni na Štrandu u vreme kada ste bili mladi, i da li ste se zahvaljujući poslu podobnije upoznali i povezali sa ovom gradskom plažom?
U drugoj fazi mog života, dok sam radio u Saveznom centru za obrazovanje kadrova u poljoprivredi i industriji, koji je nekada bio prekoputa Poljoprivrednog fakulteta a kasnije na Limanu 3, svakoga dana dirket sa posla dolazio sam na Štrand jer su tu, u istom redu gde i Vasa, moji roditelji, tada već penzioneri imali kabinu. Mama bi mi uvek na butanskoj nekoj grejalici podgrejala ručak, a ja bi se tu pesvukao, jeo i do uveče nisam odlazio kući. Nakon toga, treća, poslednja firma u kojoj sam radio bila je “Gradsko zelenilo”. Znači treća faza, treća firma, i treća veza sa Štrandom. Kada sam se zaposlio kao poslovođa “Gradskog zelenila” dobio sam da radim baš na Štrandu. Štrand se inače prostire na površini od sedam hektara. On nekad uopšte nije imao zelenila, i nije bilo topola već su tu bili jablanovi uz obalu. Topole su tek kasnije na preporuku stručnjaka zasađene jer one vole vodu, puštaju korenje i daju izvesni stabilnost, a morate znati da je ceo Štrand i Novi Sad podignut na aluvijalnoj ravni Dunava. Na Štrandu danas imate trave, žive ograde, cvetne gredice, ukrasno šiblje, uglavnom topole, i na parkirngu i unutra, a sada se to polako menja pa je počela sadnja platana iako je po meni najbolji glog, nisko drvo sa jako širokom krošnjom koje daje veliku ladovinu. Eto, tako sam doživeo Štrand i kao radnik “Zelenila”. Današnji Štrand je u odnosu na onaj nekada potpuno drugačiji, kao da poredite pustinju i oazu. I tek nakon one čuvena poplave, kad su napravljene nove kabine, izgrađena je i ova pod brojem 73 koju ja delim sa dugogodišnjom drugaricom Olgom Atanackov, koja je i nosilac zakupa našeg prostora na istoku.
Kako je izgledalo učestvovati u osnivanju Udruženja “Štrandaroši”?
I tu se život ponovo poigrao sa onim brojem tri. Pre tri godine moj kum Mikica i ja, u saradnji sa prethodnim direktorom “Gradskog zelenila” Aleksandrom Bogdanovićem, uspeli smo da se dogovorimo da osnujemo udruženje “Štrandaroši”. Registrovali smo se kao neprofitno društvo i mogu vam reći da danas imamo preko 600 članova. Među njima su i stari, dugogodišnji zakupci kabina, ima i onih koji su samo korisnici kabina, i treća vrsta članova, takozvani entuzijasti, ljubitelji Štranda i Novog Sada koji su hteli tu našu akciju da podrže. Mikica je predsednik Udruženja a ja sam sekretar i blagajnik, i veliki broj prijatelja i poznanika sam stekao tu. Članarina nam je simbolična, 100 dinara godišnje, i sa tim eto pokrivamo te osnovne troškove. Ja uglavnom svake godine sve članove obaveštavam da je počela sezona otkupa kabina, uplata, obaveštavam ih kada počinje prskanje protiv korova, kada treba da idu da uplate za sezonske ulaznice i tako dalje. Tako se eto moje treće životno doba opet vezuje za Štrand, i mislim da nam je ta akcija uspela. Mislim naravno da sve to može da bude još bolje jer imamo dosta problema, naročito otkako je “Exit” na Štrandu i otkako se Štrand komercijalizovao pa mnogi ne poštuju kućni red. Najveći problem je glasna muzika, jer se u ugovoru sa svim zakupcima navodi na se ne može koristiti lična muzika i da imamo razglas za to, ali to ne poštuju mnogi. E sad, Udruženje nastoji da reši one probleme koje kao takve doživljava većina zakupaca. A kada je reč o ženskim toaletima na koje su se mnogi žalili, shvatili smo da su koreni topole ušli u kanalizacu i napravili pometnju. To je sad pitanje kako će se rešiti, možda će biti potrebno napraviti i čitavu rekonstrukciju tog dela. Ostale stvari će se već lakše srediti. To sve jeste obaveza, ali ljubav šrema Štrandu je zaista velika pa Mikica i ja nastojima da sve iskoordiniramo.
Mnogi štrandaroši su se požalili na održavanje plaže. Kako to komentarišete i kako je sve to izgledalo u vreme kada ste kao poslovođa “Gradskog zelenila” vi organizovali taj posao?
U vreme kada sam ja tu radio ovaj deo je bio pokriven sa samo 15 stalno zaposlenih radnika – osam žena, četiri muškarca, ja kao poslovođa, moj drug Gavro Vukša upravnik, i rukovodilac Štranda. Ti ljudi su bili i fizički radnici i blagajnici, pa čak i cepači karata. Štrand je onda radio od devet sati. Žene su dolazile u šest i odma se kretalo sa crnim džakovima duž peščane obale ustrelce, i sve se tako pokupi od smeća. Povremeno, jednom do dva puta u sezoni se prosejavao pesak. Štrand sada ima tu mašinu ali zaista ne znam zašto se ne koristi. Svi se bune zbog toga, i izgleda da mi nismo tako kulturni kao što mislimo. Neretko na plaži bude razbijenih flaša i pikavaca na sve strane. A ni pesak se više nov ne donosi, na nekim delovima je čak počelo da niče barsko bilje.
Kako su izgledale ljubavi i prijateljstva rođena na Štrandu?
Novi Sad je što se kaže dosta mali, pa smo se svi mi znali sa čuvenog korzoa koji je prolazio pored bivšeg “Uzora”, a prekoputa Tanudžićeve palate. Tu se šetalo, tu smo se upoznavali, tu smo se viđali. Posle se korzo preselio ispred “Carigrada”. Ali na Štrandu smo imali priliku da onako rendgenski snimamo, kakva je ona kad se skine, da li je zgodna i tako. Naravno svi smo se družili pa smo se lako i upoznavali. Danas je drugačije. Vidim u Limanskom parku uveče na jednoj klupi tri, četiri momka, a na drugoj grupica devojaka, nigde ne možeš videti neki par. Tako je i u kafićima. Mi smo nekad imali igranke na “Mašincu” gde je Mikica išao, pa u hali Poljoprivrednog fakulteta gde sam ja studira, i sad kad ti sa nekom devojkom igraš pa se zagrliš, stisneš i tako, sve je nekako bilo lakše. Danas se više ljudi upoznaju preko Interneta. Ne kažem ništa i to je način, ali činjenica je da se ljudi zatvaraju i gledaju samo u kompjutere i mobilne. Ja sam na primer u moje vreme igrao folklor, 10 godina sam čak bio u Kulturno umetničkom društvu “Svetozar Marković”, i tu su se razvijala i drugarstva, i ljubav, i kultura, i nije mogao niko da dolazi na probu ako je imao loše ocene na primer. U krajnjem slučaju i oženio sam se prvi put sa koleginicom sa folklora.
Kada onako za vašu dušu, mimo posla, najviše volite da provedete vreme na Štrandu?
Ja u principu dolazim ovde cele godine. Uvek dobijemo neki deo, sada na primer ovaj prvi lokal sa desne strane gde možemo da se okupimo, i to je najčešće pre podne. Tako sam i stekao naviku da čak i leti dolazim oko 10, 11, i tu budem do 14 časova, do ručka pa kući. Retko kad dolazim posle pode. Tako da je najlepše i najmirnije ujutru radnim danom. Vikendom već ne, tada bude gužva, dođu svi koji mogu, i gosti i oni redovni. I ovaj deo istoka je mnogo mirniji jer je izlovan od one buke o kojoj sam već pričao. Ali ipak mislim da treba biti tolerantan, bićemo Evropska prestonica kulture 2021. godine, pa koliko god to bilo teško treba se za interes grada malo žrtvovati.
Program manifestacije možete pratiti na zvaničnom sajtu www.color.rs/strandsummerfest ili na Fejsbuk stranici – Štrand Summer Fest.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva/Marija Milošević
