Novosadsko kupalište “Štrand”, kao jedno od opštepoznatih simbola Grada Novog Sada, menjalo se iz godine u godinu, iz decenije u deceniju. Međutim, ono i dalje postoji, i svedoči da je dostizanje permanentnosti zaista teško, ali i te kako moguće.
Upravo u toku aktuelnog “Štrand Summer Fest”-a, određene delove posvetili smo evociranju uspomena i podsećanju na to koliko je njihovo deljenje u stvari bitno za očuvanje tradicije kod omladine, koja bi tek trebalo da sazna koliko prošlost utiče na stvaranje budućnosti, jer – prošlost opominje gde su greške, kako ih ispraviti i svedoči o nečijem postojanju. Negde, ona oblikuje i budućnost.
Udruženje “Štrandaroši” zvanično postoji pet godina i za sada ima 630 članova, koji su aktivni tokom 365 dana u godini, a na koje su, kaže naš sagovornik, i te kako ponosni. Oni su bitni upravo zbog te permanentnosti, jer svaka priča našeg Štrandaroša svedočenje je jednog vremena.
Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Fest”-a koji je počeo 29. juna, a trajaće do 27. avgusta, i to upravo na platou ispod Mosta slobode, i dalje razgovaramo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu.
Prvi put smo razgovarali sa damom iz Udruženja. Gospođa Bosiljka Vasilić prepričava svoja sećanja i komentariše svoja zapažanja. Štrand je u njenom sećanju bio kupalište u izvornom smislu te reči, a danas je promena, kako je ona rekla, evidenta, jednim delom upravo zato što je pritisak na “Štrand” mnogo veći.
Sećanje na “Štrand” i poređenje sa današnjim stanjem?
– Ja “Štrand” pamtim kao kupalište, a ovo sada u velikoj meri ne podseća na to. Od lokala, od muzike, od kojekakvih ponuda… Nema više “Štranda” kao kupališta. Pritisak na “Štrand” danas je mnogo veći. Novi Sad je nekada imao određeni broj stanovnika, manji naravno, a danas sa okolinom 500/600 hiljada. Većina kada vikendom navali, to ne može ni da se objasni. Nema “Štrand” kapacitet za to. Plus, zauzete su površine lokalima tamo gde bi narod mogao da leži, da se sunča, da se odmara. Razumite, ne može svako da sebi priušti kafanu, sve je jako skupo. Recimo, obična mekika je 150 dinara, a kilogram brašna je 50 dinara – očigledno viša cena u nego van Štranda.
Kada je reč o muzici i buci, na šta se većina uglavnom žali, naša sagovornica kaže da ovaj put nije kao poslednjih godina – mirnije je.
– Bilo je buke, i kao toleriše se za vreme “Exit”-a, mada festival nije ovde – zna se gde je. Ja bih razumela da je u kampu ta muzika, ali šta će ovde takva muzika – ne znam. Ipak, stišalo se, nije baš da se trese, kao što je ranije bilo situacija.
Kako je izgledalo druženje na “Štrandu”? Šta Vam nedostaje?
– Kabine su bile porodične, dolazili su roditelji sa decom. Omladina je dolazila sama. Tad nije bilo mosta, i taj špic bio je skroz u pesku. Bile su visoke topole, i tu se odmaralo, kupalo. To je presečeno mostom, tako da je to sve drugačije, pa ni plivanje nije isto. Ovde ne možete da plivate, jer je plitko, a ispod stubova može da bude opasno. Dok sam bila dete, ja sam na plažu dolazila sa ocem i bratom, moja majka nije dolazila, a posle sam dolazila sa svojim gimnazijskim društvom. Bilo je i gitara – Đorđe Balašević je tu dolazio, recimo. Lokala nije bilo ni jednog, osim onaj veliki lokal koji je posle izgoreo, i tek mnogo kasnije su napravili onaj drveni, sličan tom prethodnom.
Na ovo pitanje je i dalje teško naći odgovor, ali zajedno se trudimo. Na koji način, i da li je moguće, kod omladine očuvati štrandarošku tradiciju?
– Teško. Omladina koju je porodicu dovodila kao decu, i koja zna šta je “Štrand” i kupalište, to je jedna priča, a ostatak koji spada u onu omladinu koja je sa strane došla u Novi Sad, i koja ne poznaje tradiciju – to je druga priča. Dakle, jednima je tradicija prenesena, drugi ne znaju ništa o njoj. Sad, to se negde uklapa, preklapa i kombinuje, ali nema više omladine koja je vezana za “Štrand”. Mi smo jedini koji dolaze ovde redovno, i koji su tu iz ljubavi.
Autor: Milica Savić
Foto: Privatna arhiva
