Branko Koprivica, vrhunski muzičar, virtouz na gitari, a za svoju dušu i druženje sa prijateljima i ugostitelj. Čovek koji svira sa našim najvećim zvezdama, čije je poverenje stekao upravo velikom posvećenošću i ljubavi prema svojoj profesiji. Jednom rečju profesionalac, i kako sam kaže, srećković, jer radi posao koji voli i ima porodicu koja ga podržava u svemu!
*Šta vama predstavlja muzika, način života, opredeljenje ili ..?
Čitav kosmos vibrira, kao recimo žica na gitari ili koža zategnuta preko limenog rama doboša… Sve je muzika. Sklad ili ne, tih frekvencija, čini ceo naš svet. Takav način gledanja na muziku me apsolutno ukalupljuje u njen tok i za mene ona predstavlja sve. Opredljenje da se bavim ovim poslom nema baš konkretnu vezu sa prethodno rečenim jer da sam npr. zidar ili doktor opet bih imao istu vezu sa muzikom. Mislim da je bavljenje muzikom na ovaj način kombinacija talenta i faktora sreće… ima puno onih koji su talentovani ali ih je život odveo u drugom pravcu. Ja mogu da kažem za sebe da sam sretan i zadovoljan čovek.
*Dugi niz godina svirate sa najvećim zvezdama naše estradne scene. Kolika je odgovornost na vama i kako se pripremate za nastupe?
Moram priznati da je moj način rada kampanjskog tipa. Obzirom na broj ljudi sa kojima sarađujem nemam vremena da se apsolutno posvetim jednom projektu. Upravo zbog te odgovornosti, to me ponekada frustrira jer smatram da mi pravi presiju, a u takvom stanju teško je uživati u onom što konkretno radite. No, srećom, bavim se onim što volim, tako da je konačni rezultat ipak radost…
*Da li ste nekad odbili nekog pevača, zato što privatno ne volite to što on radi? Mislite li da je profesionalizam ključ vašeg uspeha?
Kada razmišljam o ključu uspeha često posmatram svoje kolege za koje smatram da su ekstremno talentovani a karijera im se ne otvara u željenom pravcu… Na mestu gitariste u bendovima u kojima sviram sigurno bi mnogi od njih briljirali. Ali… verovatno postoji i onaj faktor X. Profesionalizam u mom slučaju se ogleda u nekom normalnom odnosu prema obavezama, i u nivou odgovornosti. Mislim da je to presudno za ovaj način bavljenja muzičarskim zanatom. Niko ne želi da mu gitarista baulja pijan po bini ili da razmišlja hoće li se pojaviti na koncertu ili ne. Takve privilegije imaju samo ozbiljne zvezde kojima publika prašta… Mogu reći da sam ponekada izbegao neki posao iz različitih razloga. Sa nekim pevačima sigurno ne bih svirao ali ne zato što mi se privatno ne sviđaju nego zato što smatram da bih loše odradio svoj posao. Srećom, radim sa pevačima koje zaista cenim i poštujem i čija muzika odgovara mom senzibilitetu.
*Pored velikog broja turneja na koje odlazite, uspevate li da se posvetite svojoj porodici?
Porodica je uvek na prvom mestu. Pretpostavljam da će moja žena sada ironično da se nasmeje. Tačno je da sam odsutan većinu vremena. Da stvar čini težom evo ,recimo, ja na ova pitanja odgovaram sa terase Hilton hotela u Dubaiju i uopšte se ne mučim na svom poslu. Da sam rudar i vraćam se sav garav i premoren sigurno bi bilo lakše prihvatiti činjenicu da sam odsutan zbog posla… Ovako se moja pečalba smatra odmorom. I neka samo tako i ostane. Na kraju, ipak će morati da se napravi reorganizacija jer će moja deca odrastati i sve više se okretati ka ocu. Tanja se apsolutno posvetila njima i zanemarila svoju karijeru ali mislim, da će to sada da se menja i da ćemo uspostaviti željeni balans. To je jedini način da porodica opstane. Najbolje bi bilo da svi idemo na turneje… ko zna…
*Kako se javila želja za ugostiteljstvom? Može li se danas u Srbiji živeti od toga?
Želja se javila jako davno. Još kao školarac sam govorio svojim roditeljima da želim da imam neki svoj dućan, kafe, štagod… jer sam oduvek imao viziju da budem sam sebi gazda. Mislim da je to presudilo jer ne funkcionišem pod autoritetima. Ta ideja se realizovala u dogovoru sa drugarom i tadašnjim partnerom da se okušamo u tim vodama. Naša kombinacija i kombinacija muzike i ugostiteljstva je dala rezultat. Mada bih ja rekao da je sreća na prvom mestu. Ideja je naravno bila da mi imamo gde da se družimo i pijemo kafe ali je uloga troškova učinila da to ipak bude biznis. Dalje je sve bilo samo logičan sled dogadjaja. U Srbiji se generalno teško baviti bilo kojim poslom zbog izrazitih nelogičnosti koje prate njen poslovni ambijent. Sve je vrlo haotično i izuzetno nestabilno. Odnos troškova, kupovna moć, tržište, zakoni… sve ovo u suštini normalnom čoveku predstavlja razlog da ne ulaže u biznis u Srbiji. Ali eto mi i nismo baš normalni…
*Rođeni ste u Trebinju. Ima li nešto što vam nedostaje iz rodnog grada, i šta je to u Novom Sadu što vas je kupilo i opredelilo da ostanete u njemu?
Trebinje i Novi Sad… to su moje dve ljubavi. To je kao majka i dobra maćeha koja te pazila dok majke nije bilo. Trebinjci su veliki rodoljubi i lokal-nostalgici… taj grad je u sve nas ulio toliko ljubavi da ćemo se bez obzira na sva dešavanja uvek tamo vraćati. Sećam se, dok smo bili na ekskurzijama u osnovnoj školi, skakali bi od radosti pri povratku, kada bi ugledali prva svetla našeg Trebinja sa puta podno Leotara… to bi bilo uvek propraćeno nekom pesmom o Trebinju. Sa druge strane, Novi Sad sa svojim stanovnicima i mojom rodbinom me je prigrlio kao kad neko malo kuče pokupite zaštitnički sa hladne ulice i napojite ga toplim mlekom i posadite ga pored kakvog kamina, a ono vam je zahvalno za vjeki vjekova. Eto tako sam doživeo svoj Novi Sad. Posao me je uglavnom usmeravao na Beograd koji sam iz nekog meni nepoznatog razloga izbegavao. Nije mi se valjda uklapao sa trebinjskim mentalitetom. Često čujem priče kako su novosađani hladni i nepristupačni ljudi. To je naravno, kao i svaka generalizacija čista glupost. Slažem se da je to i dalje mala sredina u kojoj svi vole sve da znaju… ali upravo to daje onu toplinu kamina. Na kraju, kome se to ne dopada uvek moze da ode u New York, recimo… Novi Sade, hvala!
Autor: Bojana Šević, nshronika.rs
