Moja sagovornica je po mnogo čemu drugačija od svih do sada intervjuisanih Novosađana, a ona se trudi da tako i bude. Zato mi je trebalo vremena da smislim kako da vam je predstavim. Mala čigra temperamentnog karaktera i danas je tako, ništa se nije promenila. Cveta Majtanović poznati glas Novosađanima, je iz zabave postala pobednik poznatog muzičkog takmičenja „Idol“. U sebi čuva dete, zato na život gleda kao jednu veliku igru u kojoj sebi postavlja izazove koje uspeva da osvaja. Pre nego što smo se sastale da uradimo intervju, dogovorile smo se da se nađemo u gradu i odemo na kafu. Čekirale smo se u jednom novom kafiću. Stigla nam je kafa i voda, koja ima novu formu posluživanja. U litarskoj flaši dobile smo vodu u kojoj je stavljena menta, na momenat sam bila na moru. Uz ćaskanje počinju i prva pitanja. Ono što je ispunjava i u čemu uživa jesu zimovanja i letovanja. Prenela mi je svoje utiske sa poslednjeg zimovanja. Kaže da je prvi put u životu bila u situaciji da spoji svoja dva najveća zadovoljstva, da skija, a za samo dva sata vožnje bila je na Azurnoj obali, uživala je u Nici za koju kaže da je nerealna.
Sedim i slušam je, i mislim ova devojka po svemu izlazi iz šablona. Zar moramo da se uklapamo u pravila i očekivanja drugih, ili je suština života biti svoj i živeti za sebe. Ona je neposredna puna priči i utisaka. Razmišljam koliko prostora imam da je pitam sve što me zanima. Odabrala sam samo neka pitanja ovaj put.
Drugačije nisam mogla da vam je predstavim, vama koji sada čitate ove redove, jer sam imala potrebu da podelim utiske koje je stavila na mene.
Zašto nosiš crno?
Ako se sad igramo analize, onda bi onom malo psihološkijem tumačenju pripalo simbolizovanje autoriteta, moći, prefinjenosti, dubine, ozbiljnosti, tajanstvenosti, sofisticiranosti. Ipak, iskustvo i process socijalizacije naučili su nas da crnu vezujemo isključivo za negativne stvari, za smrt, strah, žaljenje i zlo. Zlo sam dobra (anđelak smajli). Ne nosim uvek crno. Neko vreme sam na sebi imala sve šareno, uključujući i boju kose, što je, sa ove distance, ukombinovano sa mojim temperamentnom bilo čist pleonazam. Dovoljno sam vedra, stalno u akciji, dinamično govorim, gestikuliram, praktično kao da sam na sceni dok prepričavam neki događaj sa ushićenjem, tako da me crno prilično umiruje, a verujem i moje sagovornike. Teško je ispratiti me, stoga je crno moj kompromis sa ljudima iz okruženja. Dragi prijatelji, kolege, nema na čemu. (kaže uz osmeh)
Koliko ti znači muzika i pevanje?
Muzika je univerzalno sredstvo komunikacije koje čini da vreme lepše protekne u vožnji automobila, rolera, spremanju stana. Volim muziku, a omakne mi se i da zapevam. Međutim, težište mojih interesovanja i ambicija pomereno je pre dosta godina sa muzike na medije. Proteklih godina bavila sam se isključivo medijima i marketingom, kako praktično, angažmanom u varijetetima projekata u zemlji i inostranstvu, tako i istraživačko-analitički, kroz nauku. Zbog toga je muzika bila uglavnom samo predmet brojnih psiholoških analiza, a muzikoterapija sredstvo za moj iskorak iz pomalo autističnog sveta kreativnosti, igre i mašte.
Tokom leta ću biti jedan od predavača u okviru Letnje škole medijske produkcije i uverena sam da će mi novija žanrovska klasifikacija, podstaknuta pojavom medijskih fenomena na javnoj muzičkoj sceni, dosta pomoći kod davanja slikovitih primera za senzacionalističke sadržaje, siromašne sadržajno-produkcijske emsije i krajnje jednostavno ostvariv koncept bivanja zvezde u Srbiji, čak i u slučaju nedostajuće harizme, vokalnih sposobnosti i odsustva prijatnog fizičkog izgleda. Primera za ovo je bezbroj, zaklanjaju nam sunce k’o ’tica „ORO“.
Kako si uplovila u muzičke vode, s obzirom da si u muzičkoj školi svirala klavir?
Upravo tako. U muzici sam od malena, kroz glumu, časove klavira, ples, dozvolićete, manekenstvo (smeh). Bila sam učesnik Zvrka, Zmajevih dečjih igara, Muzičkog tobogana i drugih sličnih manifestacija, ali pretežno kao glumica, imitator i recitator. Muzika je, naravno, pratila sve ove aktivnosti.
Nakon završenih studija psihologije i odbrane diplomskog rada iz psihologije marketinga, odlučila si da upišeš i Fakultet tehničkih nauka (Inženjerstvo i menadžment medija). Koliko ti pomaže stečeno znanje u poslu kojim se danas baviš?
Upravo je spoj psihologije i marketinga rezultovao nastankom jednog gradskog informativnog portala u čijem sam koncipiranju učestvovala, a danas obavljam poslove marketing & prmenadžera, ne bih da imenujem, ali u pitanju je mojnovisad.com (smeh). Pre ovoga sam, nekoliko godina unazad, radila u stranim kompanijama na poziciji mendžera za marketing i komunikacije, suočavala se sa najrazličitijim programima za praktičnu primenu onog o čemu su nas na fakultetu učili i ubrzo shvatila da je zapravo bilo najvažnije naučiti kako se uči i razvija radoznalost, kako sam sebe da motivišeš prilikom pronalaska nekog rešenja i krajnji rezultat nikad ne izostane.
Zvanje diplomiranog psihologa stekla sam nakon odbrane obimne studije i analize psihološkog profila učesnika jedne reality emisije u kojoj sam bila angažovana kao stalni član žirija. Prema tome, oduvek sam spajala nauku i praktične poslovne angažmane. Na FTN-u sam se potpuno usmerila ka medijima, a Master rad odbranila analizirajući novinarstvo savremenog informacionog doba, medije i odnose s javnošću – preciznije promenu paradigm kod uspostavljanja medijskog dnevnog reda. Volim nauku jer je zabavna i sigurna sam da se deo moje kreative ne bi ni razvio da ovaj segment nisam negovala. Nedavno održan Festival nauke bio je odlično mesto za promociju nauke kroz igru i za tu priliku smo kroz koncept proširene stvarnosti, klincima demonstirali taj zabavni karakter koji nauka ima. Ovo je samo jedan u nizu primera za spoj stečenog znanja u poslu koji obavljam.
Gluma je jedna od tvojih neostvarenih želja, zašto joj se nisi prepustila?
Ma ko kaže? Ja još čekam poziv da reklamiram pastu za zube ili šampon za kosu, glumci i to sad rade, umem prilično da se iznenadim kad vidim perut ili masnu kosu, ali doradiću na ekspresiji za kasting, bez brige. Planirala sam da upišem glumu na FDU nakon gimnazije, ali je bavljenje muzikom uticalo na dalji tok moje još uvek nezapočete glumačke karijere.
Poznajem ja sebe, nikada to ne bi bila samo i isključivo gluma, uvek bih bila sklona koketiranju sa drugim, srodnim poslovima. Eto na primer, baš bih volela da učestvujem u sinhronizaciji crtanih filmova. Već imam i razvijen jedan karakter, u pitanju je leopard Chilolo, jako je nadrndan i svima sve kaže što misli, bez zadrške. Ponekad poželim da svet tako funkcioniše ili bar na dan da se sklone svi socio-prihvatljivi oblici ponašanja i da svako izgovori sve ono što misli. Zalažem se za ovo pojednosavljivanje komunikacije jer me često fizički zamara kurtoazno smejanje neduhovitim fazonima i izmišljanje izgovora za neodlaske na kafu. Zamislite jedan dan da možete da kažete „e, ne mogu sa tobom na kafu, ne dozvoli da te jedan smajli zavara, stavila sam ga samo jer nije bilo onog koji se poliva kantom benzina i pali šibicom“. Ne, a? Ništa, idem da šutiram kamenčić do kuće i povratka u svoj autistični svet.
Često si menjala poslove različite struke, čak si u jednom trenutku radila četiri posla u isto vreme, ne mogu a da te ne pitam šta te je navodilo na česte promene?
Nisu to toliko različite struke, sve ih povezuje pojam – mediji. RTV produkcija u zemlji, ali malo duže u inostranstvu, zatim voditeljski, ali i rediteljski poslovi dok sam živela u Švajcarskoj, bila sam jedno vreme scenarista i copywriter, mada se ovim i danas u izvesnom smislu bavim, a tokom studija sam se zainteresovala za montažu, programiranje i grafički dizajn tako da sam svaku priliku koristila za kontinuiranu edukaciju i usavršavanje.
U osnovi ovih promena svakako leži nemiran, istraživački duh i, priznajem, konstantno traženje senzacija, što se reflektuje i na moj odabir slobodnih aktivnosti. Ipak, analitičnost i temeljnost u radu dovela je do toga da se uglavnom nisam zadovoljila površnim informisanjem, nego sam sve prilično detaljno istražila. Moram priznati da mi danas u poslu sve to dosta znači jer prilično ubrzava komunikaciju sa sektorima sa kojima ne posredno sarađujem.
Da li češ se vratiti pevanju?
Možda hoću, možda 100% neću. Jasno mi je da u ovoj zemlji, u kojoj se gotovo svaka individua bori za afirmaciju često nepostojećih muzičkih kvaliteta, moj stav izaziva konfuziju. Tvrdim da svako ko to zaista želi može pronaći mesto na domaćoj javnoj sceni. Uostalom, svedoci smo epidemije fotografija „mačkica“ koje su svojim „diskretnim“ bićem ušetale na scenu nevino. Intelektualno nevino. Ipak, treba imati na umu da talenat baš i nije u fokusu interesovanja ljudi koji vape za ovakvim paparaco sadržajem.
Koje su tvoje ambicije?
Nemate vi toliko vremena.
Autor: Ljiljana Kozarev, NsHronika.rs
Foto: Evil Pixels Photography (Branislava Živić)
