Asocijacije na Deda Mraza su pokloni, jelka, čuveni “ho-ho-ho” pozdrav i novogodišnja čarolija. Međutim, niko ne bi pomislio da se iza crveno-bele maske krije dvadesetšestogodišnji mladić, koji je u trenucima predaha razgovarao s nama o najzanimljivijem zanimanju na svetu. Njegovo ime je Đorđe Đurđev i on već osam godina, u vreme praznika, preuzima ulogu dekice iz Laponije.
Kada i kako ste postali Deda Mraz?
Radim u jednom beogradskom studiju za animaciju dece, između ostalog i novogodišnje programe, u kojima Deda Mraz deli paketiće. U takvim situacijama, mnogo je zahtevnije raditi kao animator, pa sam se ja fokusirao na to. Jedne godine, dobio sam ponudu od kompanije “Koka Kola”, a bio im je potreban Deda Mraz koji glumi, animira i nastupa na bini. Tada sam prvi put stavio bele brkove i bradu.
Koje kvalitete treba da poseduje osoba u odelu Deda Mraza?
Dobra maska čini možda 20-30% jednog Deda Mraza, sve ostalo su njegov nastup i stav. On mora biti rečit, maštovit i komunikativan, jer mu deca postavljaju razna pitanja, a zadatak je smisliti što interesantnije odgovore. Potrebno je da budem nasmejan i pozitivan, ali i da umem odglumiti ljutnju ako deca nisu dobra. Ukratko, moram se u potpunosti posvetiti ulozi.
Šta je najlepše u Vašem poslu?
Najlepše je kada vam se dete iskreno obraduje, kada vam samo, bez ikakvog oklevanja, pritrči u zagrljaj, ili šapne želju tako da je niko drugi ne čuje. Taj trenutak poverenja je neverovatan.
Da li biste mogli da izdvojite neku anegdotu sa decom ili odraslima koja Vam je ostala u sećanju?
Bacali su mi velike petarde, tzv. topovske udare pod noge i to dok sam bio ozvučen, u nastupu pred oko 1000 ljudi. Jednom se zapalila scenografija, a vatru sam mogao da vidim samo ja, pa sam da ne bi došlo do panike, ušao u masu ljudi kako bi što manje njih primetilo požar. Dešavale su se situacije u kojima deca nisu želela da idu kod roditelja, već su želela da zauvek ostanu sa Deda Mrazom.
Koja je najlepša, najneobičnija želja koju je poželelo neko dete od Vas?
Što se dece tiče, radio sam mnogo puta u dečijim bolnicama, pa je tu bilo jako emotivnih želja, koje su možda ostavile i najjači utisak na mene. Roditelji umeju vrlo često da se opuste, pa tako i svašta šapnu na uvo, ali ne moramo zalaziti u detalje.
Koje su sličnosti i razlike između Đorđa Đurđeva i Deda Mraza?
Sličnosti su da obojica volimo decu i razumemo se s njima. Obojica imamo bradu, ali različite boje, obojica volimo da jedemo, zabavljamo se, putujemo i usrećujemo druge. Razlika ima mnogo više, ali velika posvećenost ulozi čini da te razlike ne budu isuviše izražene.
Šta radi Deda Mraz u slobodno vreme, u pauzama deljenja poklona i slikanja sa decom?
U slobodno vreme volim da slušam muziku, da putujem, gledam filmove i možda najviše od svega, da se družim sa prijateljima. U pauzama između posla, volim da budem namrgođen. Možda zvuči čudno, ali verujte da mi se lice ukoči i da me zaboli glava od konstantnog smejanja, dok se slikam i delim poklone na poslu.
Gde ćete dočekati ponoć?
Ove godine, ponoć ću dočekati u krugu četiri prijatelja. To će biti jedno tiho i kratko obeležavanje, zato što radimo prvog januara u 10 sati ujutru, i to u ulici Otvorenog srca u Beogradu. Pozivamo Vas i ovom prilikom da dođete i pozdravite Deda Mraza i medvediće.
Šta biste voleli da dobijete na poklon u novogodišnjoj noći i imate li neostvarene želje?
Imam mnogo neostvarenih želja, ali ću ih šapnuti Deda Mrazu. Što se poklona tiče, mama nekako uvek ume lepo da me iznenadi, pa verujem da će tako biti i ove godine.
Šta biste poželeli čitaocima portala NSHronika u 2016. godini?
Čitaocima bih poželeo da im se nikad ne ispune sve želje, jer su nam želje potrebne kako bismo imali čemu da stremimo u životu. Srećna Nova godina!
Autor: Maja Guzijan
