Pre nekoliko meseci još jednom sam se našla u najznačajnijoj životnoj ulozi – postala sam majka još jednog dečaka. Ležala sam u porodilištu i posmatrala sve te hrabre ljude koji spasavaju tuđe živote i pomažu nama ženama da na svet donesemo nove. Želela sam na neki način ovim tekstom da se odužimo njima! Njima koji su uvek tu – danju, noću… Njima koji nestrpljivo čekaju sve te uplašene trudnice – buduće mame i nervozne tate…
Plač beba čuje se na sve strane, ulazim ponovo u novosadsko porodilište gde me dočekuje nasmejano lice upravnika ustanove gde najčešće “sleću rode”. Čeka me gospodin Dragan Stajić i moli me da ga pričekam jer ima hitnu intervenciju.
– Izvinite što ste čekali, imali smo hitnu operaciju – počinje neobavezno priču.
Nimalo iznenađena neposrednim ponašanjem ovog čoveka postavila sam mu direktno pitanje: “Zašto je postao lekar?”
– U mojoj porodici niko nije bio lekar, ja sam prvi. Roditelji su mi privatnici, i bilo je neuobičajeno što sam odabrao ovaj poziv, ali se nikada nisam pokajao. U toku studija medicine kuma mi je skrenula pažnju na ovu oblast i čini mi se da sam ubrzo odlučio da postanem ginekolog. Bilo je to negde na polovini studija. Sada sam tu gde jesam, tri i po godine upravnik sam jednog od najvećih porodilišta u Srbiji.
Porodila sam se pre sedam godina i potom pre šest meseci i ne mogu da ne primetim da se mnogo toga se promenilo u tom periodu. Šta se to menjalo svih tih godina, na čemu se radilo?
– Dosta toga se menjalo, na bolje, naravno… Neki delovi porodilišta su renovirani i imamo nov stručan kadar. Mogu slobodno da kažem da sam veoma ponosan na sve ljude koji rade ovde.
Koliko je teško obavljati ovakav posao u jednom od najvećih porodilišta u Srbiji?
– Kada radite ono što volite ništa nije teško. Naša ustanova je jedina gde se obavljaju sve komplikovane intervencije. Znači svaka žena koja ima neki problem, koji ne može da se reši u ustanovama širom Vojvodine, u mestima gde živi, dolazi kod nas.
Mi smo specijalizovani za operacije mioma, jajnika, materica… A u našem porodilištu se godišnje rodi u proseku 6500 beba! Vrlo zahtevan posao, ali ujedno i veoma lep! Kud ćete veću sreću od one kada pomognete nekom da donese na svet nov život? Bitno nam je i da svaki pacijent bude zadovoljan kako operacijom tako i postoperativnim tokom. Naravno, na nama je da svaka intervencija protekne u najboljem redu! Zaista, zanimljivo je kada Novosađane pitate gde su rođeni – svaki će vam odgovoriti isto – u “Betaniji”. “Betanija” je, po mom mišljenju, sinonim za lepo, za bebe.
Kada dođu trudnice kod vas u ustanovu, da li mogu da biraju način na koji će se poroditi, kako će na svet doneti bebu? Pitam jer se sve više trudnica odlučuje za carski rez. Da li je u tome, zaista, nešto “carsko”?
– Problem carskog reza večiti je problem! Rekao bih da me ne razumete pogrešno da to kao da je postao trend! Ko ne razmišlja o posledicama on traži carski rez. Apsolutno nema ništa carsko u tome. Sve mame koje su tražile da budu porođene carskim rezom treba da razmisle o tome. To je operacija. Ni za mamu ni za bebu nije poželjan ovakav porođaj. Bebi je potrebno nekoliko dana da se adaptira, mama prolazi kroz oporavak, i to je zaista jedan težak proces. Nisam za to da po svaku cenu porođaj mora biti prirodan, ali tamo gde može uvek mu pribegavamo. Drastično smo smanjili broj carskih rezova i veoma sam ponosan zbog toga.
Epidural – da ili ne?
– Svakako – da! Ako možemo da olakšamo mami uvek sam za to da ne pati i trpi bolove. Zašto bi vas bolelo nešto ako ne mora?
Tata na porođaju – da ili ne?
– Mislim da je tata nepotreban na porođaju. Tada mama treba da se usresredi na to da na svet donese bebu, da sarađuje sa lekarima i babicama, da misli na sebe, a ne na to da li je partner tu… Naravno, dešava se da tate traže da prisustvuju porođaju, ali mislim da je to zaista besmisleno. Ja lično nisam, iako sam to mogao, prisustvovao rođenju mojih sinova. Negde gde je to dozvoljeno češće pružaju pomoć tati nego mami!
Šta jedna žena kada sazna da je u drugom stanju treba da uradi prvo?
– Svaka žena mora da zna svoju krvnu grupu, a nakon toga da se obavezno uradi kompletna labaratorija. To je osnovno, a dalje će joj izabrani lekar sve reći.
Kada prisustvujete porođaju, uspešno ga završite, kakva vas osećanja obuzimaju? Kako vi reagujete?
– Svi budemo jako srećni. Mama je na svet donela zdravo dete, bilo da je dečak ili devojčica, a mi smo zahvalni što je sve proteklo u najboljem redu. Ponekada nije sve glatko, ali na kraju kada rezultat svega bude uspešan porođaj šta nam više treba?
Dešava se da trudnice koje održavaju trudnoću u Betaniji ili porodilje kritikuju uslove, hranu… Kako reagujete kad čujete tako nešto?
– Ne bude mi prijatno, ali mi zaista nismo tamo da ispunjavamo ničije hirove. Više je zadovoljnih mama, nego onih nezadovoljnih. Na neke stvari ne mogu da utičem, budemo jako tužni i ja i kolege kada čujemo opaske tog tipa. U “Betaniji” provedem više vremena nego kod kuće, pa slobodno mogu reći da je to moja druga kuća i da je meni najlepša!
Imate dva sina, da li su se opredelili čime će se baviti u životu? Kako ih usmeravate?
– Moja supruga je diplomirani ekonomista, a ja lekar. Jedino što od naše dece tražimo jeste da uče. Nikada ih nismo pritiskali da moraju da upišu nešto radi nas. Oni su još uvek mali, rano je da se priča o tome, ali su se već izjasnili, te će stariji biti lekar, a mlađi fudbaler! Naravno, ja apsolutno nemam ništa protiv toga!
Do kojih godina žena može da rađa?
– Apsolutno ne postoji granica do kada neka žena može da rađa. Rađa dok god ima menstruaciju. Njeno je da iznese trudnoću do kraja a naše da obavimo porođaj kako treba. Za bebe je uvek pravo vreme.
Imate li neku poruku za naše čitateljke?
– Mame, rađajte bebe, mi smo tu za vas!
Autor: Ivana Knežević
Foto: Privatna arhiva
