Prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta Gordana Đurđević Dimić pripada kremu srpskog glumišta, ostvarivši karijeru na daskama koje život znače dugu više od trideset godina. Bila je višestruko nagrađivana za svoje briljantne pozorišne role u matičnoj kući u Novom Sadu, a među brojnim nagradama osvojila je i Nagradu “ Žanka Stokić ’’ kao jedna od najistaknutijih glumica srpskog pozorišta, koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom ličnošću i bogatstvom izraza. Filmofili i televizijski gledaoci je pamte po ostvarenjima poput serije i filma “ Gorki plodovi ’’ i “ Montevideo, Bog te video’’. Za naš portal govori o realnom stanju u glumačkom poslu, sponi između glume i stvarnog sveta, nagradama za glumačke talente i o ulozi u jednom dokumentarnom serijalu, koju trenutno priprema.
Prvakinja ste drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, u kome ste odigrali mnogobrojne pozorišne uloge. Kako izgleda priprema pozorišne uloge jedne glumice u njenoj matičnoj kući, koja je njeno stalno radno mesto?
– Taj proces započinje gotovo uvek na isti način. Pred vama je na početku tekst, knjiga deblja ili tanja, a na njenim koricama stoji ime autora i naslov komada. Od nekih imena zaigra vam srce, neka vam na početku ne znače mnogo, a neka u vama izazivaju podozrenje, čak i otvorenu dosadu, pa skeptično zagledate u nasumice otvorene strane , ne bi ste li na njima u tekstu, u nekoliko sekundi dobili potvrdu ili demanti vaših najgorih iščekivanja i sumnji. Zatim otvorite prvu stranu, na kojoj je obično spisak likova sa imenima glumaca u aktuelnoj podeli. Svi su vam oni, ti glumci, dobro poznati, znate njihove vrline i mane , njihove glumačke kvalitete, motivaciju, limite i druge glumačke karakteristike. Sve to znate, ali ipak se radujete. Na samom početku jedva čekate da zajedno pročitate tekst, da čujete rediteljevo viđenje komada i uporedite ga sa svojim prvim utiscima o tek pročitanim činovima jedne dramske forme.
Želja svakog glumca je da radi najbolje tekstove da ima posla sa najboljim kolegama i saradnicima i da ga vode najbolji, najmaštovitiji i najhrabriji reditelji. Kada se svi ovi uslovi ponekad steknu u nekoj predstavi, bavljenje ovim poslom postaje jedna od većih i važnijih privilegija u vašem životu; a kada iz nekih razloga izostane makar samo jedan sastojak ove esencijalne mešavine preduslova, rad u pozorištu postaje neopisiva duhovna gnjavaža i za glumca i ,najverovatnije , za budućeg gledaoca.
Važite za jednu od najistaknutijih srpskih glumica, koja je u svojoj karijeri osvojila nekoliko nagrada za svoj glumački rad kao doprinos srpskom glumištu. U kojoj meri je talenat presudan za osvajanje glumačke nagrade u Srbiji ?
– Ako sam dobro razumela, pitate me da li su nagrade uvek išle u prave (glumačke) ruke? Da li su žiriji po festivalima uvek prepoznavali darove mladih i zrela ostvarenja već iskusnih starijih glumaca i na pravi način i u pravo vreme umeli da odaju priznanje glumcu za njegov trud, požrtvovanje, njegov umetnički izraz, njegovu strast, emocionalni ulog i duhovni angažman? Rekla bih naravno da ne, i dobro je da je tako.
Zamislite situaciju kada bismo za sve dobro što uradimo u životu uvek bili nagrađeni. Niko vam nije kriv što ste odabrali posao koji doduše volite, ali u kom ne možete opstati od nečeg davno naučenog i nekada davno postignutog. Gluma je posao koji surovo kažnjava glumca koji prestane da radi na sebi, prestane da uči, da čita, da se obrazuje, da vežba, da trenira i prestane da misli o sebi i drugima. S druge strane, šta drugo i može da bude nagrađeno, ili može da bude primećeno u igri jednog glumca, nego njegov talenat shvaćen kao složeni splet različitih psihofizičkih osobina , različitih psiholoških, kognitivnih, umnih i duhovnih svojstava jedne ličnosti koja se upravo sa specifičnošću tog spleta unutarnjih životnih moći izdvaja od drugih, često određujući svojim talentom meru kvaliteta u svemu što radi, i kada je na sceni i kada je van nje.
Pre jedanaest godina ste u Smederevu osvojili nagradu za životno delo, dodeljenu na završetku Pozorišnih svečanosti “ Nušićevi dani ’’. Šta za Vas kao umetničkog stvaraoca predstavlja pomisao na Branislava Nušića ?
– Pa eto, kada već govorimo o talentima, Nušić je bio onaj “verni sluga” koji nije zakopao svoje darove, već ih je vredno ispitivao, trošio, umnožavao, delio i pretakao svoj život na iskustvo i na umetnost reči, u komediju i satiru, u dramu i tragediju života, koje u njegovim komadima dobijaju onu jarku, esencijalnu boju uverljivosti i istine, postajući univerzalni pečat i reprezetantivni uzorak ljudske komedije naravi prevazilazeći prostor i vreme svog nastanka. Branislav Nušić je bio, jeste i biće naš savremenik.
Dalje, mislim na širok dijapazon njegovih darova jer kažu da jedan talenat nikada ne ide sam, a gde je jedan tu su mnogi.
Nušić je bio književnik, dramatičar, komediograf, romanopisac, hroničar, retoričar, političar, diplomata, kulturni poslenik i javni radnik. Mislim o njemu kao o gorostasu srpske drame i pozorišta, kao o klasiku, akademiku, kao o najboljem obiljem darovanom čoveku koji nije gubio vreme, koristeći i svoj dar i svoj dan, duboko zaronjen u probleme svoga vremena, ranjen tim vremenom i životom čije je damare tako strasno osluškivao, kojem je hrlio i koga se nije bojao i iz kojeg je izašao slavan na lovorikama i zakoračio u večnost ispunivši hrabro svoju strašnu zemaljsku sudbinu.
Blago njemu jer i dalje živi, imao se rašta i roditi!
Tumačili ste lik Kate, žene Hadži Tomine iz drame Koštana Borisava Stankovića, koju je adaptirao i režirao Kokan Mladenović. Koliko je zahtevno oživeti na sceni književnog lika drame romantičarske književne epohe, gde je opisana patrijarhalnost vranjske sredine na početku XX veka ?
– Radeći na tom liku prisećala sam se Ljubinke Bobić i mislila o tome koliko sam sama daleko od te idealne glumačke podele za ovaj lik i to je zapravo bio izvor teškoće u radu,koju čini svest da ste habitusom i načinom svoje egzistencije daleko od života lika u komadu koji pripada davno prošloj epohi. S druge strane znala sam da je reč o modernom teatru, a ne o rekonstrukciji romantičarskog teatra, niti o dokumentarnom predstavljanju vranjanskog kraja i njegovih običaja s kraja 19.-og i početka 20.-og veka. Klasici su živi jer se u njihovim književnim likovima prepoznaju ne samo ljudi njihovog doba već i oni koji će živeti u neko buduće vreme na ovim istim našim balkanskim prostorima. Nažalost i u našem vremenu svedoci smo nasilja u porodici, života ljudi u brakovima bez ljubavi, incesta u mračnim porodičnim krugovima, zatvorenosti nekih etničkih zajednica koje se žilavo bore, do krvi, da zadrže svoje pravo na običaje i norme ponašanja koje se kose sa civilizacijskim normama. U našem vremenu sukobi pojedinaca sa širom društvenom sredinom u pokušaju da legaliziju slobodno, žive po pravilima individualnog, ličnog svetonazora i senzibiliteta-sukob koji se po život pojedinca često završava tragično- tema je insteresantna i za nas u 21. –om veku kao i za Stankovića od pre 120 godina.
Dakle teme su iste, uvek aktuelne, ali se u našoj predstavi o njima govori kroz iskustvo čoveka savremenog senzibiliteta, a da pri tom nijedna reč iz Stankovićevog teksta nije izmenjena ili osavremenjena!
Tako je Kata u našem tumačenju žena iz uskog, zatvorenog porodičnog kruga koja se očajnički trudi da pred svetom, zadrži i očuva privid ugleda i solidnosti, zajednice koja se gotovo raspada pred naletom elementarnih slepih sila mladosti i strasti, eruptivnog Koštaninog dara i želje gotovo svih muških likova u komadu da žive svoje živote pod diktatom svojih srdaca, a ne po pravilima krute, surove bešćutne patrijarhalnosti.
Čini mi se da je naša Koštana po svemu bila moderna predstava, za naše vreme , za nas s početka 21.-og veka , odišući onim egzistencijalnim užasom onim mrakom, kao nagoveštaj predstojeće kataklizme, pritiska ljude našeg vremena noseći svu globalnu jezu čovečanstva.
Televizijska i filmska publika Vas pamti po ostvarenjima, među kojima su “ Montevideo Bog te video ”, “ Vratiće se rode ” i “ Gorki plodovi ”, u kojima ste uglavnom igrali uloge majki glavnih junaka. Zbog čega su se televizijski i filmski reditelji odlučivali da Vam dodele tu vrstu uloga, umesto glavnih uloga, uzimajući u obzir Vašu bogatu radnu biografiju ?
– Relativno kasno počinje moj rad na televiziji i filmu, tek u zrelim godinama, kada je moje životno iskustvo bilo snažno, a profesionalni rad u pozorištu sasvim dovoljan da umiri moju glumačku sujetu, zadovolji ambicije i umetničku radoznalost.
S druge strane, u pozorištu i inače, prethodna radna biografija ne odlučuje o tome da li ćete obaviti i sledeći glumački zadatak, a pogotovo uspeh u pozorištu nije nikakva garancija za uspeh na filmu ili televiziji. Da nije tako ne bi toliki na ulici pronađeni talenti, naturšisci interesantog lica i zanimljive pojave, često bez ikakvog formalnog obrazovanja, ostvarili respektabilne katkad i briljantne glumačke karijere na filmu i televeziji i kod nas, a pogotovo na zapadu.
Ili jeste ili niste filmsko lice! Ili volite ili ne volite kameru koja otkriva svaku vašu boru, svaki pa i najmračniji izraz vašeg lica. Ili možete ili ne možete da držite gledaočevu pažnju u budnoj napetosti dok u krupnom planu, na primer , preživljavate ” emotivni udar u sukobu želje i stvarnosti koji zauvek ukida mogućnost želji da se bilo kada ostvari”.Ili imate ili nemate unutrašnjeg šarma i sadržaja koji magično privlači pažnju posmatrača.
Kada gledam neke od genijalnih kreacija svojih koleginica, bez obzira da li su naše ili inostrane glumice, uopšte mi nije žao što nisam u tom društvu jer šta bih ja tu mogla i čime da doprinesem razvoju filmske glume, a ako ne možete da pomerite stvari onda ne treba ni da se gurate u društvu najboljih. Sva mesta na toj kasting listi odavno su popunjena, a uloge davno podeljene. Što se nižih lestvica na toj listi tiče, njih zauzimaju oni koji se u datom momentu nalaze bliže vatri, naprosto morate biti rediteljima i producentima pred očima.U tom smislu, život glumca van Beograda apsolutni je hendikep, tek u sporadičnim slučajevima, retko može neko da živi u Novom Sadu ili Sremskim Karlovcima i da “putuje” iz uloge u ulogu i živi od rada na filmu ili televiziji. Ja ne znam nikog osim Mire Banjac da mu je to pošlo za rukom, dok se o nju otimaju reditelji i u njenim kasnim osamdesetim godinama, ali to je Mira Banjac. Jedna i jedinstvena.
Kada tako postavite stvari surovo realno prema sebi, morate biti zadovoljni kada vas se uopšte sete i ne pada vam na pamet da se bunite kada vam daju uloge majke, zadovoljni ste kada imate dve ili tri rečenice u kadru jer verujte stižu mi i ponude čiji obim posla ne prelazi okvir statiranja sa zadatkom. Iz čiste sujete sada nisam pristajala na takve uloge, ali s obzirom na godine i na sve teža vremena bacićemo i taj ostatak ponosa pod noge i bićemo zadovoljni i tim “mrvicama sa bogataškog stola”. Ako i njih bude. Jer, ne zaboravite u istoriji ima primera da su i kraljevi umirali od gladi.
U filmskom serijalu i prvencu Dragana Bjelogrlića “ Montevideo Bog te video’’ glumite majku fudbalera Aleksandra Tirnanića Tirketa, koga glumi Miloš Biković, koja je zabrinuta za izbor profesije svog sina. Smatrate li da čuvena sintagma, koja glasi izvesti dete na pravi put , zapravo znači usmeriti dete na životni put za koji roditelj smatra da je najbolji za njega ?
– Poštena deca ne zanemaruju očekivanja svojih roditelja! Znalo se nekada šta je i kakav je red. Donesi roditelju diplomu na sto, pa se onda bavi u životu čime god hoćeš. Budi i umetnik ako baš ništa drugo ne možeš da radiš. Ako jedan Danijel De Luis stalno ima dilemu da li će da bude obućar ili će da nastavi da širi užas u publici igrajući na filmu najzahtevnije uloge pritajenih psihopata i monstruma u ljudskom obliku, mene ne čudi što će obućar u njemu da prevagne i odnese pobedu u životu, verovatno na radost njegovih već ostarelih roditelja.
Moja deca tek kreću put ka umetničkim poslovima, ali ja bih kao roditelj, zaista bila srećna kada bi pored umetnosti znali nešto da urade svojim rukama, da okopaju baštu, posade drvo, skuvaju ručak, urede svoj životni prostor i budu sami pre svih drugih zadovoljni onim što su uradili. Cilj je u život imati umetnost življena, a ne umetnost kao životnu surogat-imitaciju.
Siniša Kovačević Vam je u televizijskoj seriji “ Gorki plodovi ’’, koja sadrži kriminogene i psihološke elemente, poverio ulogu raseljene Srpkinje iz Krajine, čija duša pati za rodnim krajem i koja se ne može prilagoditi životu u Beogradu i posledica toga je duhovno propadanje porodice. Na koji način ste se pripremali za ulogu raseljenog lica i napaćene majke Velinke, koja beg od stvarnosti pronalazi u alkoholu ?
– Moji su poreklom Ličani i Krajišnici, baba i deda po majci živeli su u Banatskom Karađorđevu. Imanje su dobili od kralja posle Prvog svetkog rata i preselili se iz Mazina u Lici u Banat. Rasla sam među njima. Udala sam se u ličku familiju , znam kako dišu, znam i njihovu prostodušnost i njihovu violentnost, urnovat odnos prema svemu, kao i podsmeh prema životnim nedaćama koje se moraju podnostiti bez roptanja. Znam i žene Ličanke, krhke građe, koje život lomi i od muke tajno, krišom kada niko ne vidi hvataju se čašice, a kada već vrag odnese šalu i kada potreba za rakijom postane neizdrživa ,same se pozivaju na kaficu i po koju kapljicu obilazeći komšijske ličke kuće, crvene u licu kao rak, krezube ali lepe, blage blagorodne, smejuljeći se stidljivo svesne da se ništa ne može sakriti, prećutno se izvinjavajući što svojom potrebom, mukom kradu tuđe vreme i uzurpiraju prostor, ne ostaju dugo, munjevito salivaju piće u grlo bez gutanja i isto tako smejuljeći se i izvinjavajući se, napuštaju naše seosko dvorište i odlaze dalje.
Ali, nije čudo što sam ja koja pamtim lik iz detinjstva oblikovala lik Velinke iz Kovačevićevih “Gorkih plodova”. Čudo je Sonja Savić za koju ne znam da li je imala iskustvo sa Ličanima u svom životu ili je samo na osnovu neprikosnovenog glumačkog dara oblikovala lik strine Ličanke ili Dalmatinke, svejedno, u filmu “Braća po materi”. To što je Sonja uradila apsolutni je isečak iz života. Bog da joj dušu prosti, mnogo sam je volela kao glumicu.
U medijima se često polemiše o malim finansijskim sredstvima koje država izdvaja za kulturu i tim povodom glumci daju različite medijske izjave, a najupečatljivije izjave se odnose na ekonomsku stabilnost glumaca, koja podrazumeva stalni pozorišni angažman. Kakav je bio Vaš razvojni put u profesionalnoj karijeri od prve ostvarene uloge pa do članice stalnog ansambla Srpskog narodnog pozorišta ?
– Kakav se samo poželeti može. Bila sam najpre stipendista Pozorišta za decu, Pozorišta mladih u Novom Sadu. Upravnik Slavko Penca imao je puno razumevanja kada sam mu na kraju svojih glumačkih studija rekla da sam dobila poziv i iz SNP-a, poželeo mi je sreću i rekao da će vraćanje stipendije biti predmet razgovora između dva pozorišta i da o tome ne brinem. Tako je i bilo. Od te 1986.-e godine pa do danas stalni sam član Srpskog narodnog pozorišta, ali danas u ovom užasnom vremenu naša deca mogu samo da sanjaju o tome da će na početku svog profesionalnog puta biti primljeni u stalni radni odnos u nekoj ustanovi kulture u ovom gradu. Kada se kaže da su nekada vremena bila dobra za život, to nije floskula ili preterivanje, a danas, u ovom vučijem vremenu opšte stagnacije i propadanja, suštinske ravnodušnosti prema svemu i svakome, u nama jedino gorčina raste za budućnost. Bolje je da o tome ne govorim.
Mnogi glumci mlađe i starije generacije se žale na nezaposlenost, čiji je uzrok manjak produkcije u srpskoj kinematografiji. Koji je Vaš stav u vezi sa stanjem u domaćoj kinematografiji ?
– Ne pitajte mene o stanju u domaćoj kinematografiji. Ja sam pozorišna glumica i na filmu sam ponekad i slučajno. Ne znam i ne pratim i ne mogu da pretpostavim u kom pravcu sve to ide i da li će srpske kinematografije za koju godinu uopšte biti.
Trenutno se spremate za ulogu u jednom dokumentarnom serijalu. Da li nam možete premijerno otkriti o čemu je reč ?
– Reč je o stogodišnjici prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji. Serijal će biti neka vrsta podsetnika, omaž značajnim ličnostima vojvođanskog političkog, javnog i kulturnog života koji su svojim radom trasirali put, stvorili uslove, abijent i raspoloženje , razvili i učvrstili potrebu Srba u Austro-Ugarskoj Monarhiji da se priključe svojoj matici ostvarujući tako viševekovne težnje, ne samo srpskog, već i drugih slovenskih naroda u Monarhiji da žive slobodno u svojim nezavisnim državama.
Autor: Anđela Zec
Autor fotografija: Atila Kovač
