Novosadsko kupalište “Štrand”, kao jedno od opštepoznatih simbola Grada Novog Sada, menjalo se iz godine u godinu, iz decenije u deceniju. Međutim, ono i dalje postoji, i svedoči da je dostizanje permanentnosti zaista teško, ali i te kako moguće.
Upravo u toku aktuelnog “Štrand Summer Fest”-a, određene delove posvetili smo evociranju uspomena i podsećanju na to koliko je njihovo deljenje u stvari bitno za očuvanje tradicije kod omladine, koja bi tek trebalo da sazna koliko prošlost utiče na stvaranje budućnosti, jer – prošlost opominje gde su greške, kako ih ispraviti i svedoči o nečijem postojanju. Negde, ona oblikuje i budućnost.
Udruženje “Štrandaroši” zvanično postoji pet godina i za sada ima 630 članova, koji su aktivni tokom 365 dana u godini, a na koje su, kaže naš sagovornik, i te kako ponosni. Oni su bitni upravo zbog te permanentnosti, jer svaka priča našeg Štrandaroša svedočenje je jednog vremena.
Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Fest”-a koji je počeo 29. juna, a trajaće do 27. avgusta, i to upravo na platou ispod Mosta slobode, i dalje razgovaramo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu.
Ovaj put, dakle, razgovarali smo sa još jednom damom, ali ne iz Udruženja. Gordana Vujanić i dalje voli ovu dunavsku plažu i ceo život je tu prisutna. Ona se pridružuje svojim kolegama sa kojima sam razgovarala prethodnih nedelja, i pokušava da pokrene svoja sećanja, pa i da prokomentariše svoja zapažanja. Ona “Štrand” pamti kao mesto koje je redovno obilazila sa svojom porodicom kao dete i mesto gde je ona kasnije vodila svog sina…
Kako pamtite ovu novosadsku plažu?
– Nekada je “Štrand” bio mirniji. Dolazile su porodice sa decom, svaki dan smo i mi dolazili. Kasnije sam ja nastavila sa svojim sinom, dok su bile još stare kabine. Bilo je mnogo čistije i urednije. Galame je bilo, ali poslednjih dana se ne čuje glasna muzika.
Cene ulaznica i zakupa kabina su ostale iste kao i prošle godine. Jedino je ova brza hrana što se prodaje skuplja nego napolju, i piće isto tako. Međutim, na ovaj broj stanovnika, Štrand je mali. Ja se sećam da sam kao mala išla na Bećarac. Tamo je bio divan beo pesak, ja sam tamo čak i naučila da plivam sa roditeljima. Kad sam prerasla dečiji uzrast, dolazila sam svaki dan na Štrand. Ne znam zašto se i taj Bećarac ne proširi – mogao bi da parira ovoj plaži.
Kako je izgledalo druženje na Štrandu?
– Više je bilo porodično. Kao stari štrandaroši, mada ja nisam u Udruženju, svi smo se znali i družili. Ovi mladi danas manje kontaktiraju, stalno gledaju u telefon. Ja nemam ništa protiv, da se razumemo, ali manimo se telefona i poruka bar kad smo na plaži.
Da li je postojala sportska rekreacija na Štrandu u to vreme?
– Plivali smo često, a to je izgledalo otprilike ovako: išli smo do špica, pa smo preplivavali na ostrvo Dunavac. Tada je bio bistar za kupanje. Onda smo išli do kraja ostrva, pa smo se spuštali, plivali upravo do kraja Štranda.
Očuvanje štrandaroške tradicije kod mladih – da li je moguće i pod kojim uslovima?
– Zavisi. Ja mislim da su danas mladi, uslovno, zauzeti nekim svojim obavezama i problemima. To je i stvar roditelja, pitanje da li su ih navikli. Ja sam sa sinom od malena dolazila na Štrand, još stari deo dok je bio i restoran tu na platou stari koji je izgoreo, ali on, recimo, nema tu neku naviku da dolazi na Štrand. On ide na Kamenjar, on peca, ide na Dunav, ali ne dolazi na Štrand. Mislim da je to i stvar opredeljenja mladih. Imaju oni svoje razloge – verovatno.
Autor: Milica Savić
Foto: Privatna arhiva
