Serija “Vere i zavere”, koja se emituje na Radio-televiziji Vojvodine, projekat je za čiji uspeh je pored raznolike glumačke postavke i prepoznatljivog pečata Aleksandra Tišme, zaslužan i reditelj Ivan Živković. Nekadašnji student beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti i Američkog instituta u Los Anđelesu, uprkos brojnim priznanjima i šansama koje pruža američka filmska industrija, svoj razvojni put nastavio je neplaniranim povratkom u Srbiju, gde trenutno živi i radi na ekranizaciji još jednog dela.
Šta je zahtevnije, biti reditelj u Srbiji ili u inostranstvu? Kakve impresije nosite iza kamera?
– Biti iza kamere je osećaj koji je isti gde god u svetu da se zateknete, ali je posao koji obavljate mnogo drugačiji. Dok u Americi postoji čitav sistem: agenti, menadžeri, producenti koji samo “pakuju projekte”, u Srbiji sve to funkcioniše preko domaćih ili evropskih fondova.
Kakvu energiju sa sobom nose ljudi koji su na početku karijere u odnosu na afirmisane glumce?
– Mladi na početku karijere poseduju specifičnu energiju, bunt, želju za dokazivanjem. U izvesnoj meri i ja sebe još uvek smatram mladim čovekom, jer mislim da najbolje tek dolazi, a i volim da radim sa mladima jer me podsećaju na to zašto sam počeo da se bavim ovim poslom.
Na koji rediteljski projekat u dosadašnjoj karijeri ste najponosniji? Kada biste među rediteljima u zemlji i svetu naveli one čiji rad Vam je najbliskiji, koji su Vam možda uzor, koga biste spomenuli?
– Svakako sam ponosan na sve što sam radio, nemam ja toliko toga da bih mogao da biram. “Vere i zavere” sigurno idu u sam vrh, ali sam jako ponosan i na “Hadersfild”. Nisam ljubitelj svrstavanja ljudi na liste, ali ako bih morao da biram, moj izbori su svakako Džon Ford, Fransoa Trifo, Alfred Hičkok i Stenli Kjubrik.
U čemu se razlikuje rad reditelja na serijskom i filmskom projektu?
– Velike dramske serije se najviše razlikuju upravo veličinom. Jedna serija je kao da snimate četiri do pet filmova istovremeno. Teško je svakodnevno držati kompas, i pronaći sebe u tom silnom materijalu.
Postoji li univerzalni princip, misao, ideja, pristup koji vas Vodi kroz posao, ili sve navedeno zavisi od zadatka koji je pred Vama?
– Postoji samo potraga za umetničkom istinom. To je nešto što me vodi, kao i želja za razumevanjem sudbine pojedinca u određenom istorijskom kontekstu. Dakle, postavljanje pitanja, a ne pružanje odgovora.
Radili ste kao reditelj na filmu “Montevideo, bog te video”, koji je doživeo veliki uspeh. Šta mislite, iz kojih razloga je film tako dobro prihvaćen kod publike?
– “Montevideo” je u našu kinematografiju doneo nešto što se može nazvati novim romantizmom. Za to je pre svega zaslužan Dragan Bjelogrlić, odnosno vizija koju je imao.
Serija „Vere i zavere“ ekranizacija je romana Aleksandra Tišme. Na šta ste posebno bili fokusirani dok ste radili na ovom projektu?
– Najteže je bilo prodreti u suštinu romana, i pronaći način da se priča predstavi na savremen način, koji će moderno društvo razumeti i prihvatiti. Mislim da smo uspeli da ostvarimo oba cilja, o čemu govori i veliki uspeh serije. Na ovom projektu je najlepša energija tima, funkcionisali smo kao velika skladna porodica, efikasno i poštujući jedni druge. Seriji želim dug život i mnogo repriza.
Autor: Maja Guzijan
Foto: Privatna arhiva
