Prepoznatljivo lice sa malih ekrana, Jelena Bačić Alimpić, odlučila je da se nakon godina provedenih na televiziji, vrati svojoj prvoj ljubavi – književnosti. Posle nebrojeno mnogo autorskih emisija i četiri izdata romana, u razgovoru za portal NSHronika, priznaje da ne postoji pitanje na koje nije imala priliku da odgovori, objašnjava zašto ne voli kamere i koje “sporadične pojave” ne spadaju u književnost.
Nakon diplomiranja na katedri za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik, otisnuli ste se u novinarstvo. Kako se to dogodilo i po čemu pamtite same početke karijere?
Kada sam davne 1987. godine upisala fakultet, počela sam honorarno da radim na tadašnjoj JRT mreži i to je zapravo bio početak moje televizijske karijere. Počeci su uvek najlepši i najteži, pa ih tako i ja pamtim. Imala sam sreću da mi mentori budu bardovi televizijskog novinarstva, Obrad Suvajdžić i Slobodan Nenin i od njih sam zaista mnogo naučila. Bila sam veoma vredna i prošla sam jednu ozbiljnu televizijsku školu koja danas, nažalost, više ne postoji.
Radili ste kao novinar i urednik u štampanim izdanjima, i kao novinar i voditelj na televiziji. Kakav pristup poslu i izazove su nametali štampa i televizija? Koji od ova dva medija je draži i bliskiji Vašem senzibilitetu?
Draža mi je štampa, iako sam većinu svog novinarskog staža provela na televiziji. Nisam egzibicionista, niti neko ko voli da se “slika” i uvek me je opterećivala činjenica da sam pred kamerama. Ne zato što sam imala tremu, naprotiv, već zato što sam uvek više volela da budem iza kamere nego ispred nje. Pristup poslu je svugde bio isti, barem kada je moja malenkost u pitanju: nikada nisam radila intrevjue nepripremljena i za svaki sam spremala kao da mi je prvi put. Trudila sam se da svakog sagovornika ispoštujem, bez obzira na njegovo zvanje ili poziv, ali mi je ipak u štampanim medijima najdraža bila reportaža, a u elektronskim dokumentarci koje sam radila na početku karijere.
Svake godine, na fakultetima u Srbiji diplomira nekoliko generacija žurnalista. Sa druge strane, mnogi otvaraju privatne novinarske škole, u kojima se zainteresovani obučavaju za novinarski posao. Koja od ove dve opcije je, prema Vašem mišljenju, bolja polazna osnova za upliv u medijski svet?
Svakako je fakultet nezamenljiv, međutim i neke od privatnih novinarskih škola imaju svoje prednosti, pre svega zbog prakse koje omogućavaju svojim polaznicima, što je u ovom poslu veoma važno.
Pamte Vas kao specifično TV lice. Prozvani ste srpskom Oprom Vinfri i vodili ste autorske emisije u udarnim terminima. Koje odgovornosti su nosile godine ispred malih ekrana? Šta ste voleli, a šta Vam je smetalo u tom periodu?
Odgovornost je uvek bila ista jer ja nikada nisam radila samo kao voditelj, već sam bila autor i urednik svih televizijskih formata koje sam radila. Svaka rečenica koja bi otišla u etar bila je neka vrsta odgovornosti. Volela sam mogućnost koju mi je televizijski posao pružio da upoznam mnoge interesantne ličnosti, ali i one sa kojima privatno nikada ni reč ne bih progovorila. Sve je to jedno veliko životno i poslovno iskustvo. Nisam volela stres koji je bio neodvojivi deo tog posla i onoga trenutka kada je moje zdravlje, i fizičko i psihičko počelo da biva ugroženo, napustila sam televiziju. Prvobitna ljubav prema peru, prezasićenost, potreba za novim izazovima i nepoštovanje što se tiče adekvatne finansijske nadoknade za posao koji sam vrlo predano i profesionalno radila, takođe su razlozi mog odlaska.
Od prošlosti do danas, pisci su se oprobavali kao novinari i obrnuto. Opet, nekima to nije padalo na pamet, već su se strogo držali svoje profesije. Gde je granica između književnosti i novinarstva?
Što se mene tiče, granica između novinarstva i književnosti je strogo određena i vrlo jasna, zato što ne pišem knjige novinarskim stilom, niti u književnosti koristim znanja koja sam stekla radeći kao novinar, naprotiv. Međutim, svugde u svetu, pa i kod nas, nije čudno kada se novinari “odmetnu” u pisce jer bi po definiciji novinari trebalo da budu pismeni. E sad, talenat je već druga priča, a on je, kada je pisanje knjiga u pitanju – najvažniji.
Emir Kusturica je na ovogodišnjem Sajmu knjiga rekao: “Nikada nije bilo ovoliko knjiga, nikada čovek nije imao pristup ovolikoj gomili ispisanih stranica i nikada nije bilo manje pismenih”. Da li ste saglasni sa ovom tvrdnjom i kako biste opisali književnu scenu u Srbiji?
Ne bih rekla da nikada nije bilo manje pismenih i uopšte se klonim generalizacija bilo koje vrste. Sreća je što se u našoj zemlji ipak čita i to je nešto što me veoma raduje. Na čitalački senzibilitet i odabir je nemoguće i nepotrebno uticati. Svako neka čita ono što mu se dopada, što odgovara njegovom senzibilitetu i čini ga srećnim. Sporadične pojave o kojima se sve češće u javnosti polemiše, izdanja tipa saveta, slikovnica, almanaha i slično – ne spada u književnost.
“Ringišpil” je prvi roman koji ste napisali, a nakon toga su usledili i “Pismo gospođe Vilme”, “Poslednje proleće u Parizu”, “Kazna za greh – Noć kada su došli svatovi”. Koji Vam je omiljeni i zbog čega? Sa kakvim izazovima ste se suočavali u trenucima pisanja?
Ovo je vrlo teško pitanje za mene, jer svaku knjigu koju pišem, pišem iz duše, sa mnogo emocija, odricanja, pražnjenja, mašte, traženja, neprospavanih noći i zato mi je svaka podjednako draga i važna. “Ringišpil” je moj književni prvenac, knjiga koja je postigla zaista neverovatan uspeh i u tom smislu će uvek zauzimati posebno mesto u mom srcu. Što se izazova tiče, svaka bela stranica ispred mene je težak izazov.
Motivi Vaših knjiga su ljubav, vera, nada, tajne i nostalgija za nekim davnim vremenima. Koji su Vaši životni motivi, šta je ono što Vas pokreće u profesionalnom smislu?
Sve što sam napisala u mojim knjigama, njihovi motivi, junaci, naracija i dijalozi jesu i moji životni motivi. Duboko verujem u svaku reč koju napišem, i drugačije ne bih ni umela da pišem.
Osim što će imati nastavak, kao prvi deo planirane triologije, po čemu je “Noć kada su došli svatovi” drugačiji od prethodnih romana?
“Noć kada su došli svatovi” je najljubavnija knjiga koju sam do sada napisala i po tome se sigurno izdvaja od prethodnih. Što se trilogije tiče, ovo je najambiciozniji projekat koji sam prihvatila na predlog svog izdavača, veliki izazov i težak rad.
Možete li mi navesti najlepšu situaciju koje se sećate, a da je u vezi sa Vašim poslom urednika, novinara i voditelja na televiziji? Koja je najdraža kritika koju ste dobili baveći se pisanjem?
Bilo je mnogo lepih i ružnih situacija i teško mi je da se sada setim neke određene, možda i zbog toga što više o tome ne razmišljam, niti se osvrćem za onim što je prošlo. Što se pisanja tiče, svaka kritika čitalaca moja je najveća nagrada, a svakako mi je najdraže kada čujem da su moje knjige nekome promenile pogled na život, na stavove, na ljubav, kada mi čitaoci kažu da su iskreno iznenađeni emocijom koju im poklanjam i to što su moje knjige definitivno demantovale predrasude koje su neki ljudi prema meni imali zato što sam bila TV lice.
Autor: Maja Guzijan
Foto: Mirko Tabašević
