Jovan Gvero, više od jedne decenije, uspešno radi kao producent i izdavač Studentskog Kulturnog Centra u Novom Sadu. Iza sebe ima četiri objavljene knjige poezije, koje se mogu svrstati u pravac „radikalne književnosti“. Organizator je mnogih festivala, kao što su „Novosadski strip festival“, „Bunker“ koji afirmiše mlade umetnike, festival pank muzike kao i nedelje pozorišta! Kako kaže naš sagovornik, ove manifestacije su u velikoj meri doprinele u promovisanju našeg grada na festivalskoj mapi u regionu, i na to je posebno ponosan!
Otkrijte nam kako je došlo do vašeg angažmana u SKC-u Novog Sada?
Bavim se izdavaštvom 25 godina, tako da je to bio nekakav logičan put. Radio sam i kao novinar, objavio nekolicinu svojih knjiga, pa sam neku estetiku koju zastupam kao i istraživanje poezije pokušao da prepoznam u drugim autorima, i počeo da je sublimiram u SKC-u. Drago mi je da smo prepoznali kvalitet mladih ljudi i pomogli u njihovoj afirmaciji. Izdali smo prvu knjigu Minje Bogavac, Ivana Pravdića i mnogih, do tada, anonimnih autora koji danas predstavljaju mejnstrim. To je bio znak da smo na dobrom putu i dalo mi slobodu da ovaj posao radim već trinaest godina.
Na koji način birate književna dela koja objavljujete?
Isključivo po ličnom afinitetu. Već dugo sam „na cesti“, praktično više od trideset godina, pratim scenu i pokazalo se da umem da prepoznam kvalitiet. Stvari koje su se meni dopadale, sam prikazivao široj javnosti i u većini slučajeva je bilo uspešno.
Pre mnogo godina sam radio „Hvarske letnje priredbe“, festival muzike, i tada sam nudio neke ljude, za koje sam smatrao da imaju šta da prezentuju. Interesantno je da smo ´89. godine doveli Stefana Milenkovića, koji je kao klinac prvi put nastupao na festivalu i to pretočio u tradiciju, jer od tada nastupa svake godine na Hvaru!
Zaslužni ste za preporod stripa, kako se javila ideja za organizacijom Novosadskog strip vikenda?
Godinama sam se interesovao za strip, to je jedna od mojih ljubavi. Ideja se javila 2001. godine, kada se pojavilo crno tržište stripa, tada smo rešili da nešto promenimo i počeli sa izdavaštvom u SKC-u. Promovisali smo neke autore i rešili da napravimo korak dalje, time što smo organizovali jedan takav festival, koji traje već devet godina. Novi Sad se danas može pohvaliti da ima dosta etabliranih strip autora i izdavača, a to je naš najveći uspeh.
Po Vašem mišljenju, na kojoj lestvici je kultura u Srbiji?
Okolnosti su se promenile, i time potisnule kulturu iz života ljudi. U kriznim vremenima se najlakše odreći kulture, iako bi po mom mišljenju, to trebalo da bude poslednje čega ćemo se odreći. Mediji i autori su pristali da se povinuju tržištu i to je ono što ne valja. Postoje neke stvari koje prosto ne možete izneti na berzu. Banalan primer je pornić sa Severinom, koji je pogledalo milion ljudi, ali to ne znači da je to kvalitetan film. S druge strane imate knjigu „Istorija Francuskog Eseja“, objavljenu u Službenom glasniku, koja je trebala da bude spaljena, jer je tadašnji direktor Radoš Ljušić mislio da nije dovoljno komercijalna. Zamislite takvo delo koje je izuzetno značajno, po kojem mi možemo da uporedimo gde smo u odnosu na jednu tako bogatu esejistiku, kao što je francuska!
Kako opstajete tolike godine u SKC-u, apolitičnim stavom?
Svaka vlast, pa i ova sada promoviše svoj model kulture, ne razlikuju se mnogo. Svoj posao radim veoma ozbiljno, promovišemo kulturne vrednosti kroz pozorište, književnost, strip, muziku što se vremenom pokazalo kao kvalitetno. Mi nismo suprotstavljeni zvaničnoj politici, mi joj služimo na čast, ne njenom sistemu vrednosti, već nečemu što ovom gradu donosi bolje pozicioniranje na kulturnom atlasu Evrope.
Kakvi su vam planovi u budućnosti i da li ćete nas obradovati nekom novom knjigom u sopstvenoj režiji?
Napravili smo berzu vinila, berzu stripa, sada planiramo berzu antikviteta i knjiga. Želja mi je da se u Novom Sadu postigne uživanje u vožnji biciklom, kao što je to slučaj u Beču.
Planiram da objavim jedan putopis, naime, imao sam priliku da putujem brodom po Dunavu, koje je trajalo petnaest dana jer nas je vukao brod koji se kreće 13 km/h. Fotografije koje sam napravio, kao i dnevnik koji sam vodio tokom putovanja sadrže neke zanimljive projekcije ambijenta i predela koji su na mene ostavili snažan utisak.
Šta vas je opredelilo za Novi Sad i šta najviše volite u njemu?
U Novi sad sam došao relativno kasno 2000-te godine. Do tada sam živeo u Londonu, Kelnu, Beogradu. Moram da kažem da su me na prvom mestu privukli praktični razlozi kao i jednostavnost koju nudi ovaj grad. Postići u jednom danu sve što zamislite i da pri tom ne iscrpite svoj poslednji atom snage, za mene je bio presudan da ostanem u njemu do danas. Najviše sam vezan za Riblju pijacu, tu sam se nalazio sa prijateljima, u tom kraju sam živeo, u blizini je Studio M, Pozorište mladih, mesta koja volim i rado posećujem. Sada živim na Podbari koja isto tako ima svoju posebnu čar, možda zato što me podseća na rodnu Kikindu zbog svojih kućica..To je neki embrion oko koga sam se vezao! Novi Sad je dozvolio i uslovio da sve što radim ima smisla.
Autor: Bojana Šević
