Jovan Matić, poznatiji kao Joca Ajkula, frontmen je benda „The Gift“ koji postoji skoro 15 godina. Motajući se po pankerskim probama, Milan Mumin ga je spazio i preporučio bendu “Seven Sisters”. Prvi put je nastupao 1991. godine, a muzika koju su izvodili podsećala je na “Pink Floyd” u mešavini sa “Sisters of Mercy”. Ovaj bend je doživeo velike promene a jedna od Jocinih ideja bila je da u svoj repertoar uvrste kaver pesme 80-tih, i njegov izbor bili su popularni izvođači poput Dejvida Bovija, Dipeš Moda, Igi Popa i drugih. 1999. godine bend konačno menja naziv u “The Gift” i set lista postaje energičnija i bogatija, jer pridodaje i velika imena 90-tih poput Pet Šop Bojsa, Nju Ordera, Kold Pleja… Nakon nekoliko godina odlazi u London u kojem je provodi četiri godine. Ovaj grad mu je potpuno promenio život. Ljudi koji ga prvi put vide i čuju uglavnom pomisle da je Britanac a i sami Britanci prepoznaju jednog Londonera. Ekscentrični “look” i britanski šmek čine njegov performans jedinstvenim. Veoma dobre i kvalitetne izvedbe britanskog popa iz 80-tih i 90-tih učinile su da ovaj bend danas ima zaista veliki broj obožavalaca koji se rado vraćaju u glamur prošlosti.
Kada si počeo da se baviš muzikom i čime si se bavio pre toga?
Muzikom sam počeo da se bavim prilično rano, još u osnovnoj. Prvi bend mi se zvao “Invazija ziherica”, pa onda malo ozbiljniji “Moebius”, i to je bio nekakav novi talas. U srednjoj sam išao na privatne časove pevanja i dok sam se motao na pankerskim probama, gospodin Milan Mumin me je spazio i preporučio veoma ozbiljnom bendu “Seven Sisters”. Svi su bili mnogo stariji od mene. Nisam bio jedini pevač na audiciji, ali to nisam ni znao, odlučili su se za mene jer sam imao ono nešto. U tom periodu sam i zapatio nadimak “Ajkula”. Interesantno je da sam hteo da postanem glumac, a ne pevač, ali mi nikad nije pošlo za rukom da upišem akademiju posle pet godina pokušavanja. Moj prvi ozbiljan koncert je bio sa Seven Sisters, imao sam 18 godina i nastupao sam pred 500 ljudi na nekoj livadi kao deo festivala kolonije slikara. Osećao sam se moćno, muzika koju smo izvodili podsećala je na “Pink Floyd” u mešavini sa “Sisters of Mercy”. Neko me je posle prokomentarisao kako podsećam na Pitera Marfija. Piter je tad bio moj veliki idol i definitivno je uticao da drugačije pristupam muzici nego ostali muzičari na ovim prostorima. Sećam se još, da sam posle svirke u Titelu na žurki odmah našao devojku, koja je bila za mene osvojen trofej, ili žrtva prinesena bogovima lokalne sredine. Zaglavio sam do jutarnjeg voza, a moji roditelji su me grdno kaznili kad sam došao kući u šest ujutro. Za vreme rata 1992. “Seven Sisters” se pretvorio u kaver bend a onda znate već kako je izgledalo i razvijalo se preko gotik pravca do brit popa koji i dan danas furamo.
Šta muzika za tebe predstavlja?
Muzika za mene predstavlja komunikaciju sa univerzumom koji ispunjavaju informacije vezane za najčistije i najsnažnije emocije koje proizvode ljudska i druga bića. To su poruke koje su nastale nadražene spoljnim događajima, ali su mnogo stvarnije jer lebde oko nas i tako indirektno utiču na stvarnost i naše raspoloženje. Kada se baviš tuđim pesmama onda na neki način čak komuniciraš sa najstvarnijim delom autora, koji je negde iskomunicirao nadrealnost ili dominorealnost.
Ono što je najlepše kod ovog vida komunikacije je da ne postoje prostorne prepreke, jer sa muzikom možete biti u Londonu, Parizu, Rio itd. Ja sam se lično uverio za London. Sve što je bilo vividno u pesmama mojih omiljenih britanskih autora ja sam posle lično doživeo i verifikovao istinitost.
Bend „The Gift“ postoji 15 godina ljudi u bendu su se menjali, koliko je važna skladnost između članova benda i da li je ovo danas postava koja potpuno zadovoljava tvoj kriterijum?
Sve su to dobri ljudi i muzičari, u svakoj postavi smo postali lokalno popularni i imali neki mali uspeh. Međutim niko do sadašnje postave nije pratio moju oformljenu viziju toliko, i niko mi još nije toliko verovao. Ova ekipa ima veru u moj plan, i sad se mnoga vrata otvaraju. Imamo fascinantne momente koje retko koji bend doživi, jer smo složni tj. kompaktni, i sad nam i publika više veruje, gotovo viralno. Možda izgledam starije i mudrije pa i govorim prave reči svojim članovima, ali u suštini nisam se ni malo promenio od svoje osamnaeste. Jedno je kad ti neki klinac drvi o umetnosti, starijim muzičarima, a drugo je kad sam ja stariji pa drvim mlađima, pa imam više iskustva, a voliš ih kao otac, družis se sa njima, pa oni onda osete glam, moć, i počnu da ti veruju. Što se tiče kriterijuma, ova postava će postati moj kriterijum savršenstva jednom. Za savršenstvo ti treba preko pola miliona slušaoca, jer rokenrol pravi i publika. Oni menjaju rok – stara i modulišu ga u nešto novo, nešto što oni žele da budu. Divno je gledati kako se menjaju ličnosti mojih muzičara pod uticajem jakih koncerata. Njih profilišu fanovi, postaju neki novi ljudi, čak i meni padne napamet da dobijem autogram od njih, kako su nekad zasjali. Prolaze nešto u vrlo kratkom periodu a nisu iskvareni negativlucima muzičkog sveta.
Koliko ti je odlazak u London zapravo promenio stav o životu i život uopšte?
London mi je potpuno promenio život. Faktički više ne osećam kao građanin Novog Sada. Još uvek imam utisak da sam stranac. Voleo bih da se vratim i da povedem bend sa sobom. Oni veruju da se to može desiti, jer sve što sam rekao do sad je išlo baš kako sam nagovestio. Iskustvo Londona je dalo samo potvrdu za moje postojanje i mali uspesi tamo su oslobodili još jedan deo mene koji ne mogu nikako da zaustavim, a to je stvaranje pesama.
Da li uspevaš publici da preneseš delić onoga što si iskusio, video tamo?
Naravno da prenosim britanski šmek. Mnogi koji me vide u BG-u prvi put prvo misle da sam britanac i sami britanci prepoznaju jednog Londonera. Moja opsednutost britanstvom je uvek postojala, ali to nije samo akcenat nego i govor tela koji je prepoznatljiv ljudima koji su puno putovali. Uđe u tebe kao neki đavo i ti makneš prstom i svi prepoznaju šta si, ko si i šta ti je namera. Mladi u Evropi komuniciraju držanjem. Nema se vremena, mora se putovati i svašta okusiti. Mi smo ovde u Srbiji stvorili svoj svet koji egzistira u formalinu stvarnosti.
Koliko je zapravo važan scenski nastup?
U našem slučaju izgleda kao da je najvažniji, međutim scenski nastup se podrazumeva. Na ovim prostorima nema scenskog nastupa. Svi stoje i sviraju. Ja to ne mogu, mene muzika nosi.
Muzika pokreće ples, govor tela, svi plešu i publika pleše, igra, prolazi ritual oslobađanja, opuštanja i uživanja. Nekad mislim da mi scenski nastup liči na kate u karateu, jer sve je vezano, tekst, muzika, bit, i pokret priroda, i esencije. Zato svi ljudi na planeti vole muziku zbog kompleksnosti umetnosti.
Šminka i modni detalji su neizostavni u tvom nastupu, oni ti daju određenu dozu ekscentričnosti, pa kako na to ljudi kod nas gledaju, i kako reaguješ na ružne komentare s obzirom na to da su kod nas eksentrici teško prihvatljivi?
Malo se krećem među ljudima pa ne mogu puno da osetim negativne naboje. Ne zato što se bojim, nego zato što je bend postao toliko ozbiljan da nemam vremena mnogo devijacijama da se bavim. S vremena se pojavi neki hejter, ali odmah dezintegrišu moje žene, koje vole naše koncerte i žive da se dobro provedu sa nama i možda čak upoznaju nekog “macana” koji je pristojan ili malo drugačiji. Mi imamo puno ljubavi kad nastupamo i puno puta sam video kako su nas ljudi zavoleli a krenuli su sa mržnjom. Mi ustvari puno dajemo a nikog ne ugrožavamo. Svako voli da vidi nešto interesantno i kvalitetno, bez obzira kakav mu je opšti stav. Ljudi se menjaju a bilo bi i dosadno da smo svi isti.
Vaši performansi su malo slobodniji, pa kako se boriš sa obožavateljkama i kako na to reaguje supruga?
Pa mi imamo pravilo sa kojim se svi u bendu šalimo. Šta god da se desi ostaje na sceni. Moja Gaga ima poverenja, a to što ja ponekad dok pevam štipnem, okrznem rukom neki grud ili but, to nije ništa, pošto se moja iskrenost u muzici zasniva na temeljima stvarne lojalnosti. A između ostalog ja dok pevam i sviram nisam tu nego sve gledam od gore kako se zabavljate i igrate sa Jocom ajkulom. Ja tad mislim na smisao koji je često seksualan, i uživam u atmosferi koju muzičkim gradacijama upotpunjavam električnim nabojem iz stomaka. Sebe sam od nedavno prozvao zaštitnikom ženskog roda. Znači da je moja Gaga prva zaštićena.
Šta je bila inspiracija za spot prvenac i pesmu “Mona”?
Mona je mnogo zeznuta devojka. Svako će želeti da bude ona. Obećao sam sebi da neću prenositi metaforu. Shvatiće stariji o čemu je reč. Mi muzičari imamo ambiciju da menjamo stvarnost, ali reče mi basista da sam bas pravi hipik u tom stavu možda i sam pripadam drugom vremenu. Uglavnom heroina Mona će vam se svideti jako, a glumica manekenka koja je postala ona je najsavršeniji fit za ovu ulogu – Nadežda Dimitrijević. Srećan sam što je imamo. Neverovatna transformacija.
Koliko će pesma na srpskom jeziku zapravo uticati na vaš krug obožavaoca koji su navikli da vas slušaju na engleskom jeziku?
Neće mnogo uticati, ako me češće čuju na srpskom. Samo je navika ja mislim. Meni ne smeta. Nije engleski jezik, jezik samo muzike, nego brže komunikacije. Srpski opet može lepo da se giba po talasima rokenrola, kao neki jedrenjak srednje klase.
Šta još možemo da očekujemo od Gifta? Kakvi su planovi?
Hteo sam da izdamo album do kraja godine. Sve što mi je bio planirano je kasnilo ovde. To je jedino što mi smeta u našoj zemlji ako smem da kazem našoj. Sve stoji spremno ali što bi rekli “first thing first”. Mona, pesma “Divan san” pa ploča.
Autor i foto: Nataša Polarecki, NsHronika.rs
