Gojko Dimić je mladi novosadski filmski kritičar, koji je svoju karijeru počeo u studentskom časopisu “Kult” u okviru filmske rubrike “Objektiv”. Pozitivni komentari, koje je dobijao za svoj rad, ohrabrili su ga da nastavi dalje sa karijerom specijalizovanog novinara za oblast filmske kritike, što je rezultiralo i angažmanom na poziciji selektora ovogodišnjeg filmskog ciklusa za Dan žena u Omladinskom centru CK13. Jedan je od najmlađih srpskih filmskih kritičara kojem je pripala čast da posete ovogodišnji Kanski filmski festival i prati dodelu Zlatne palme. Za naš portal govori o svom kanskom iskustvu, poslu filmskog kritičara i preporučuje filmove čitaocima.
Kada ste počeli da se interesujete za pisanje filmskih recenzija?
– To je sve došlo nekako spontano. Pre svega, moja ljubav prema filmu se razvila još u srednjoj školi kada sam kupio svoju prvu kameru i otkrio svet autorskih filmova. Kada je došlo vreme da se upiše fakultet imao sam plan da studiram filmsku režiju na FDU u Beogradu, ali to mi nije pošlo za rukom. Tako sam završio na žurnalistici u Novom Sadu. Mediji su mi bili najbliža dodirna tačka s filmom. Kroz novinarstvo sam zapravo ušao u svet filmske kritike jer pre toga nisam znao da je to nešto čime jedna osoba može da se bavi, ne samo kod nas već i u svetu. Svaka osoba koja je sa mnom pričala više od deset minuta može da posvedoči da svaku temu mogu da povežem sa filmom koji sam gledao i da o tome pričam satima. Tako sam uz ohrabrivanje i podršku najbližih prijatelja počeo da pišem svoja zapažanja i ubrzo posle toga tekstove sam poslao urednicama nezavisnog studentskog časopisa “Kult” kojima se svidelo to što sam napisao. Tako je u suštini sve krenulo, više intuitivno nego što je bila odluka.
Koliko je u današnjem vremenu zahtevno biti filmski kritičar u medijskom sektoru budući da se zbog ekonomskog stanja u medijima smanjio broj specijalizovanih novinara iz oblasti kulture, koji prate samo jedno polje, a u vašem slučaju, to je film?
– Mislim da je sada više nego ikada lakše postati filmski kritičar. Internet je dao šansu svakoj osobi da podeli svoje mišljenje o bilo kojoj temi. Što se tiče filmske kritike, važno je da osoba prati same filmove ali i dešavanja u svetu filma, dešavanja u svetu u kojem živimo, kako bi mogla da kvalitetno i promišljeno pristupi filmu, što će kod čitaoca izazvati ne samo poštovanje već i podsticaj na razmišljanje. Ako osoba ne zna o čemu piše, to se može uočiti u prve 2-3 rečenice. Mnogi takođe koriste imenicu „kritičar“ kao izgovor da sole ljudima pamet i njihove recenzije obično odišu cinizmom što nikad nije lepo čitati. Filmski kritičar pre svega mora da voli film i da zna kako da izrazi ono što je dobro i loše u nekom filmu na konstruktivan način. Kada pričamo o finansijskoj strani, postoji mnogo načina da se zaradi novac preko onlajn platformi. Mislim da je tu sad veći problem istaći se u masi ljudi koji žele istu stvar. Neki pišu za već postojeće portale i sajtove, neki pišu za svoje sajtove, neki rade to multimedijalno preko jutuba i drugih onlajn platformi. U svakom slučaju, ako je nečije mišljenje kvalitetno i ako nudi novi ili drugačiji pogled na film – nema sumnje da će ostvariti uspeh u svojoj profesiji. Isto tako, nisam jedan od onih koji daju izgovor da za kulturu nema dovoljno interesovanja. Ljudi žele da pogledaju i pročitaju nešto kvalitetno. Ljudi vole kad su drugi ljudi posvećeni nečemu i kad ih neko upozna s nečim novim i drugačijim na način koji nije snishodljiv.
Sarađivali ste sa popularnim svetskim veb portalom “Taste of Cinema” koji analizira filmove iz celog sveta. U kojoj meri se, prema vašem mišljenju, razlikuje način pisanja filmske kritike za strane medije od načina pisanja filmske kritike za domaće medije?
– Ne vidim nikakvu razliku između toga što pišem na engleskom ili na srpskom. Uvek imam isti pristup.Važno je da znaš šta želiš da kažeš, kako želiš to da kažeš i da čitaoce uvedeš u neki novi svet, ali da im dozvoliš da sami dođu do svojih zaključaka. Svaki kritičar bi trebalo da bude svestan da njegova interpretacija filma nije jedina i da su ljudi manje više isti bilo da su u Americi ili Srbiji.
Nedavno ste osnovali Jutjub kanal pod nazivom “Film Persona” gde objavljujete video eseje i recenzije o raznolikim filmskim žanrovima. Kako je nastala ideja da pokrenete sopstveni Jutjub kanal?
– Koliko god da mi je prijalo pisanje filmskih recenzija nikada nisam osećao potpuno zadovoljstvo kada završim s njima. Delom zato što je pisana forma zastarela i delom zato što često ne drži pažnju. Na jutubu sam otkrio jedan potpuno novi i drugačiji pravac filmske kritike a to su video eseji. Nešto poput kratkih dokumentaraca koji su ljudima u nekoliko minuta predstavljali važnost i lepotu filmske umetnosti. Budući da je film sam po sebi audiovizuelni medij, smatrao sam da je jutub idealno mesto na kom ljudima kvalitetnije i lakše može da se dočara lepota kinematografije. Tako sam početkom ove godine odlučio da napravim svoj jutub kanal „Film Persona“ koji u isto vreme označava osobu koja voli film i jedan od mojih omiljenih filmova „Persona“ u režiji Ingmara Bergmana. Kupio sam mikrofon, napravio mali gerila studio za snimanje i montirao na svom laptopu. Prvi video esej koji sam objavio je bio u sklopu fakultetske obaveze o istoriji dokumentanih filmova na koji sam dobio dobre komentare od profesorice. Ostatak eseja koje pripremam biće na engleskom jeziku kako bi kanal rastao i koji će imati prevod na srpskom za sve koji ne razumeju. Za sada je sve to u početku ali je nešto što me uzbuđuje i inspiriše i što će, nadam se, imati isti efekat na gledaoce.
Jedan ste od retkih mladih filmskih kritičara iz Srbije, kojima je uspelo da dobiju akreditaciju za Kanski filmski festival. Bili ste ovogodišnji akreditovani filmski reporter iz Srbije i imali priliku da upoznate svetska filmska imena, među kojima je i dobitnik Zlatne palme japanski reditelj Hirokazu Koreeda. Kakvi su vaši utisci nakon posete jednog filmskog festivala ovakvog svetskog ranga?
– Utiske sa Kana još uvek pokušavam da saberem u svojoj glavi. Jedno je slušati i čitati o Kanskom festivalu, a drugo je iskusiti ga. Od kad sam počeo da se interesujem za film krenuo sam da pratim šta se dešava na najboljim filmskim festivalima na svetu. Kanski festival je otkrio najpoznatije kultne klasike koje svi vole i kroz njega sam otkrio svoje omiljene filmove i reditelje. Ove godine sam uspeo da osvojim akreditaciju koja mi je dala priliku da prisustvujem svim projekcijama u glavnom takmičarskom programu poslednja tri dana festivala. Imao sam priliku da vidim kako jedan takav festival funkcioniše iznutra i kako funkcioniše organizacija tako velikog filmskog događaja što mi je pomoglo da ga shvatim i zavolim još više. Imao sam priliku da ostvarim kontakte sa ljudima iz celog sveta i upoznam dobitnika ovogodišnje Zlatne palme i provedem vreme sa filmskim kritičarem Adamom Džonsonom koji me je inspirisao da se oprobam na Jutjubu.
Šta predstavlja najinspirativniji momenat u pisanju filmske kritike?
– To je ubedljivo trenutak kada u pisanoj ili u audiovizuelnoj formi uspem da iznesem onaj osećaj koji je film usadio u mene. Jedan od razloga zašto jako volim pisanje recenzija je to što mi je pomoglo da elokventno izrazim svoje mišljenje. U privatnom životu sam veoma stidljiv i teže mi je da pokrenem neki dijalog s ljudima ali pisanje filmskih recenzija mi je pomoglo da lakše iznesem ono što mislim i učinilo me mnogo sigurnijim.
Koje su vaše filmske preporuke čitaocima portala NS hronika?
– Video sam mnogo dobrih filmova na ovogodišnjem Kanskom festivalu koji će izaći kasnije tokom godine kao što je libanski film „Capernaum“ koji prati život dečaka koji tuži svoje roditelje zbog života u koji su doveli njega i njegovu braću i sestre. Tu je takođe i poljski film „Cold War“ koji je jedan od najromantičnijih filmova ikada. Film o ljubavi između dvoje ljudi u najgorem mogućem trenutku koji prati život jednog kompozitora, pevačice, i istoriju Poljske sredinom 20. veka. Od nekih mejnstrim ostvarenja koja će uskoro doći u bioskope kod nas preporučujem horor dramu „Hereditary“ koja je svoju premijeru imala u januaru na Sandens festivalu i o kojoj kritičari ne prestaju da pričaju dan danas. Takođe preporučujem jedan čileanski film koji se još može pronaći u Cinestar bioskopima a to je „A Fantastic Woman“ koji je ove godine osvojio Oskara za najbolji film na jeziku koji nije engleski. Priča o devojci koja mora da se nosi sa smrću svog mnogo starijeg momka i ksenofobijom i predrasudama njegove porodice.
Autor: Anđela Zec
Foto: Privatna arhiva
