Na poziv prijateljice da budem deo promocije koju je ona organizovala u jednom novosadskom kafiću, iako je bio kišan dan, odlučila sam da odem i vreme provedem u društvu prijatnih ljudi koje poznajem. Napravljena su i neka nova poznastva. Gledali smo fudbalsku utakmicu i sve je bilo u bojama čuvenog italijanskog tima za koji smo svi navijali.
Naravno, gde je fudbal, tu su i momci, a na moje iznenađenje bio je i fudbaler Lazar Zličić, osamnaestogodišnjak koji igra fudbal u Omladinskoj reprezentaciji Srbije i u novosadskoj “Voši”, a od skora je poznat po “zlatnom” golu koji je dao tokom utakmice kada je “Vojvodina” igrala protiv “Surdulice” u 17. kolu.
Nisam mogla a da ga ne pitam, da uradimo intervju, i nakon nekoliko minuta razgovora počeli smo na licu mesta bez dogovora sa prvim pitanjem. Slušala sam priču o njegovom iskustvu koje je počelo u detinjstvu, tačnije kada mu se kao jedanaestogodišnjaku ukazala priliku da bude učesnik kampa u Milanu, a ostatak priče sledi u narednim redovima.
Srećemo se na promociji automobila, koja je osmišljena tako da se gleda fudbalska utakmica. Poznato je da sportisti vole komfor i dobre četvorotočkaše. Šta te privlači kod automobila?
Automobili su mi strast. Pošto sam esteta najviše volim unutrašnji enterijer i kompjutersku tehnologiju. Nemam mnogo iskustva na putu, pošto sam ove godine napunio 18 godina, tako da moje interesovanje za automobile tek kreće, i nadam se da ću uskoro moći sebi da priuštim automobil kakav želim.
“Vojvodine” i “Surdulica” igrali su utakmicu 17. kola na “Karađorđu”, ti si tada zapažen zbog pogotka koji je na SOS kanalu proglašen za gol kola. Kakvi su utisci?
Trener Milan Kosanović iz Omladinske škole fudbala je odlučio da mi da šansu u toj utakmici od početka. To je bio moj debitantski nastup i bilo nam je bitno da pobedimo, samim tim mi je gol koji sam tada dao bio još draži. Dao sam gol sa 30 metara, lopta je udarila u prečku i samo ga ulepšala. Osećaj je odličan, čulo se skandiranja hiljade ljudi sa tribina, aplauz i njihovo skakanje od sreće probudili su najlepši ošećaj za mene, jer sam postigao nešto bitno. Sećam se da mi je od sreće zujalo u ušima do kraja poluvremena. Osećaj sreće zbog tog gola ne mogu vam opisati, zbog njega sam dobio i nagradu koju mi je SOS kanal uručio.
Šta je presudilo da budeš izabran da budeš u kampu u Milanu?
Godine 2008, kada sam imao 11 godina, stručni tim iz Milana došao je u Novi Sad, sa ciljem da izaberu tri najtalentovanija igrača u Srbiji. Dva momka i ja bili smo izabrani da odemo u njihov fudbalski kamp. Turnir je trajao nedelju dana u okviru kojeg smo svakodnevno imali treninge i utakmice. Utisci su lepi i bilo mi je drago što sam imao mogućnost da budem u kampu među 350 najtalentovanijih dečaka iz celog sveta. Svi smo bili podeljeni u timove koji su međusobno igrali utakmice, a moram se pohvaliti da smo bili najbolji. Na moju sreću bio sam u ekipi sa jednim Brazilcem, čija igra je na mene ostavila najjači utisak. Poslednji dan u kampu proveli smo na stadionu “Đuzepe Meaca”, gde su igrali “Milan” i “Sampdorija”, i tada mi se ukazala prilika da vidim svog uzora Kaku koji je tada, na moju sreću, igrao u klubu iz Milana.
Činjenica je da profesionalni sportisti zarad karijere moraju da se odriču mnogih stvari, naročito kada su mladi kao ti. Tvoji vršnjaci sigurno imaju drugačiti stil života. Koja je prednost živeti sportskim životom odmalena?
Jeste, sportisti koji su se odlučili da im to bude zanimanje odriču se mnogo, ali ja znam koji je moj cilj i ne pada mi teško da budem u karantinu i da se pridržavam svih pravila koje su nam postavljena. Stekao sam rutinu i navikao sam se, pa više i ne gledam na ovo kao na odricanje nego kao poziv, kao i svaki drugi. Zahvaljujući reprezentaciji obišao sam mnoge gradove u svetu, a najviše utisaka nosim iz Tokija. Grad je čist i miran, a mostovi preko kojih prelaze samo pešaci poseban su doživljaj. Putovanja su definitivno jedna od prednosti.
Čija ti je podrška bitna i zašto?
Najvažnija mi je podrška porodice bez koje sigurno ne bih bio ovde gde jesam. Kao što sam rekao u svakom sportu ima mnogo odricanja, i porodica je ta koja me je usmerila, oni su ti koji mi nisu dali da padnem u teškim trenutcima. I sada, kada sam već 10 godina u fudbalu, znam da mogu da računam na njih i to mi daje snage da idem dalje, jer znam da imam podršku od mojih najbližih, i smatram da je to u današnjem svetu najbitnija stvar.
Kako ispunjavaš svoje slobodno vreme?
Vreme volim da ispunim stvarima koje me opuštaju. Odem sa drugarima do grada, ili igramo fudbal na kompjuteru. Često sam i sa devojkom i porodicom, i svaku prilku kada sam u Novom Sadu koristim da budem sa njima, jer se dešava da sam često odsutan, što zbog reprezentacije, što zbog obaveza u Klubu. Volim da odem na bazen, da prošetam ili jednostavno odmaram kod kuće.
Koja je tvoja ambicija?
Voleo bih da budem dobar fudbaler i da mi se ukaže prilika da igram Ligu šampiona, to je svakako moj najveći san. U planu mi je da za nekoliko godina odem u Evropu da igram u nekom od vodećih klubova gde se fudbal igra na jedan drugačiji način.
Autor: Ljiljana Kozarev
Foto: Jelena Grlić i Dragan Čapelja
