Za druge ljude bi to bila bačena diploma ili bačeno vreme ali za nju je odlazak u Kuvajt bio životni san. Kako bi se osamostalila i rasteretila roditelje na neki način, Lena Stanić, odlazi na Bliski istok , njena odluka šokirala je porodicu i njenog momka Ivana Marjanovića. Kako bi nastavili svoj zajednički život, Ivan se odlučuje na ubrzani kurs engleskog jezika a nakon toga pridružuje se devojci i kako kaže imao je motiv ljubavne prirode za odlazak, sada rade u “Crossfit” teretani kao fitnes instruktori. Kuvajt je postao njihov novi dom, Circuit+ je njihova porodica, radno mesto koje nudi šansu da se razvijaju kao profesionalni sportisti i napreduju u svakom smislu, nema stresa i pitanja šta ih čeka sutra. Ali ovo nije Novi Sad. Maštaju da se vrate u njihov grad i šire znanje koje su stekli, jer smatraju da imamo talentovane sportiste koji mogu da zablistaju na svakom polju. Najviše im nedostaje porodica i dugi razgovori sa prijateljima, zelenilo jer je kako kažu Novi Sad grad koji ima dušu.
Šta je bio motiv odlaska iz Novog Sada?
Lena
Tokom studija na pravnom fakultetu radila sam uporedo kao instruktor grupnih treninga. Pred kraj studija počela sam intenzivnije da razmišljam o odlasku na Bliski istok u bilo koju državu i na bilo koji posao samo da bih rasteretila roditelje. To je bila jednostavna finansijska računica praćena mojim racionalnim razmišljanjem da sam mlada i da nemam još porodicu koju bih opteretira sa selidbom. Tada je iznenada došao poziv od moje bivše koleginice, sa kojom sam nekada radila. Jednostavno se sve odigralo tako brzo da sam šokirala moju porodicu, prijatelje i mog dečka. Da budem iskrena mislili su da je u pitanju prodaja ljudi u belo roblje.
Pravnik koji ide u Kuvajt da radi kao fitnes instruktor. Svi su mislili da sam “luda” i da bacam svoju diplomu u vodu. Ali ostanak u Srbiji je značio pripravnički staž od dve godine koji je jednak studentskom životu, a to nisam mogla sebi da dozvolim.
Ivan
Dok sam studirao fakultet za sport i fizičko vaspitanje morao sam da radim više poslova da bih mogao da finansiram studije i život u Novom Sadu. Radio sam u više fitnes centara kao grupni i personalni trener, učio danju, kada sam imao vremena u pauzama, a noću radio kao obezbeđenje u klubu u ulici Laze Telečkog. Volim Novi Sad i želeo sam po svaku cenu da ostanem tamo i osnujem porodicu ali mi je devojka saopštila da ide u Kuvajt da radi. Ja sam želeo da idem sa njom ali nisam znao ni reč engleskog jezika, tako da su moje šanse za dobijanje posla bile jako male. Krenuo sam na kurs ubrzanog učenja kako bih mogao da odradim bar osnovni intervju. Moj motiv je bio ljubavne prirode ali i delom finansijske, jer je to značilo da ću raditi manje a za više para i da će mi posao pružiti šansu da se razvijam kao profesionalni sportista. Kada volite sve je moguće. Zamislite, pa ko je posle prvog intervjua, sa par englskih reči napamet naučenih, dobio dobar posao? Zaista mi je Kuvajt bio suđen.
Kad ste otišli u Kuvajt i čime se bavite?
Lena
U Kuvajt sam pristigla 12-og marta 2013. Taj dan nikada neću zaboraviti, bilo je uzbudljivo ali i jako zastrašujuće dolaziti kao žensko u Islamsku državu, o kojoj nisi baš slušao mnogo. Samo si znao da je zabranjen alkohol, javno igranje, žurke i da ne smeš da se oblačiš provokativno (šorc, majice na bretele, kratke suknje – sve je to provokativno). Kada sam stigla u neko doba, rano ujutru, bila sam smeštena u hotelski smeštaj moje kompanije i čula prvu jutarnju molitvu, sećam se da sam pomislila: “Već mi nedostaju crkve!”. Ali sve je to deo navike. Danas kada čujem molitvu krenem i ja da pevušim, u sebi naravno. Prvi posao radila sam u fitnes klubu hotela “Radisson Blu” kao grupni i personalni trener. Bilo je zanimljivo upoznavati sve kulture i učiti razne arapske reči kako bi pružio što bolju uslugu klijentima. Međutim ja nisam želela da nastavim da radim u hotelskoj industriji, već sam želela da se razvijam kao trener. Završila sam ugovor od dve godine i odmah promenila posao. Prešla sam u firmu mog verenika pre dva meseca i tamo uživam u poslu. Radim u ženskoj Crossfit teretani i klijenti su isključivo žene iz Kuvajta, divne devojke i divne osobe. Sada uživam u ovom poslu jer svaki dan imam priliku da ih naučim nečemu novom, jer su ovde žene dosta neobrazovane po pitanju vežbanja, ali i same funkcije tela i mišića. One su moja deca i svaki dan slavim sa njima njihove pobede. Ko nije bio u Kuvajtu ne razume o čemu pričam, ali ovde žene ne rade ništa, bogati su, imaju spremačice, dadilje i kuvarice, te po ceo dan sede i jedu. Svaki dolazak u teretanu je njihova pobeda.
Ivan
Sleteo sam u Kuvajt 20-og juna 2013. To je bio prvi let avionom u mom životu, ranije nisam ni putovao van Srbije. Tri meseca nisam video devojku, tako da sam se radovao novom životu koji me je čekao u novoj državi. Dobio sam posao u teretani specijalizovanoj za Crossfit. To je nesto što sam oduvek želeo da radim. U to vreme u Srbiji ovaj vid vežbanja još nije krenuo da se razvija. I pored lošeg znanja engleskog jezika svi su me prihvatili tako brzo da je ovo postao moj novi dom. Radno vreme je osam sati, od toga aktivno tri sata držim časove, a ostalo ulažem u sebe, treniram tri puta dnevno. Ovaj posao mi je omogućio da postanem sportista i dozvolio mi da se kvalifikujem na Regionalno Crossfit takmičenje u Južnoj Koreji. Tako sam postao prvi Srbin koji se kvalifikovao na ovako velikom takmičenju. Završio sam kao 37 takmičar u celoj Aziji.
U jednoj disciplini sam postavio 7 vreme u celom svetu. Nisam ni sanjao da će mi se ovakve stvari dešavati.
Sa kim se družite u novom gradu i koliko je teško steći nove prijatelje?
Lena
Ja sam dosta pričljiva osoba te lako stvaram poznanstva. Reč prijateljstvo je dosta duboka za mene, tako da moram nekog dobro da upoznam da bih ga nazvala prijateljem. Družimo se sa svima od Amerikanaca, Kuvajčana,Engleza i naših ljudi. Tu postoje velike kulturne razlike, pa mi je ipak najmilije da se nađem sa našim ljudima i uživamo u našim šalama. Nekada se na tren osetim kao da sam ponovo u Novom Sadu. Uglavnom se okupljamo po stanovima ili idemo na večere.
Ivan
Dosta sam povučena osoba i teško mi je da izrazim emocije na stranom jeziku. Naravno, družimo se sa svima, ali ipak moje srce pripada mojim pravim prijateljima u Srbiji. Najviše volim petak kada imamo mogućnost da se okupimo sa ostalim Srbima, tada se osećam najopuštenije, jer smo ipak mi naši i razumemo se, pomažemo se međusobno, tako da mi je drago da smo ovde svi zajedno i da se nekako poznajemo iz Novog Sada, onako kako bi rekli “Znam ga\je iz grada.” Poslednje godine priliv mladih ljudi iz Srbije se povećao, tako da naše društvo raste. Zaista sam srećan što nas ima sve više i više.
Šta vam se najviše dopada u novom gradu i šta je ono što turiste najviše oduševljava tamo?
Lena
Kuvajt je mali, to je recimo grad – država. Uvek je živ jer Kuvajčani žive noću. Ono što mi se sviđa jeste veliki izbor hrane i prelepih restorana. Uvek imaš nešto novo da probaš i jedeš. Ja sam veliki ljubitelj slatkiša i neke stvari sam ovde prvi put videla. Bila sam oduševljena i onda se malo izmaklo sve kontroli i ugojila se. To se svakome desi kada dođe u Kuvajt, nema šta da se radi i zato se jede. Turizam nije toliko razvijen, jer je zemlja i dalje malo konzervativna, dakle ima plaža i hotela, ali na javnim plažama kao žena ne smem da se kupam u kupaćem. Naravno ima devojaka koje to rade, ali meni je rečeno da je to uvreda za kulturu pa želim da poštujem. Nažalost, za turiste su zanimljivi njihovi ogromni tržni centri koji su uvek puni, naročito tokom leta kada temperatura dostigne +50. Prelepo je to sve uređeno, ali po meni to nije turisticka atrakcija, ja volim istoriju i muzeje kojih ima ovde, ali u malom broju. Tu je i kampovanje u pustinji ,ali mislim da se sada više radi na izgradnji elitnih stvari za turizam nego ranije, tako da će za dve godine sigurno biti nečeg novog.
Ivan
Meni se dopada što je grad dobar za život jednog sportiste, nema noćnih klubova niti nekih velikih atrakcija koje bi mi odvlačile pažnju od treniranja. Zaista volim hranu ovde, a najviše indijsku i toga mi nikada nije dosta. Svake nedelje možeš da probaš novi restoran, i uvek ceš biti iznenađen uslugom i kvalitetom. Turizma nema, međutim za njihove praznike hotele uglavnom pune ljudi iz Saudijske Arabije, jer je za njih Kuvajt kao Njujork, dok ostali hrle u Dubai, što je i logicno. Da nas ljudi ne shvate pogrešno, ima ovde žurki i ludog provoda, samo je to sve tajno, alkohol se nabavlja na crno i zaista je skup, ali smo navikli. Bili smo na par dobrih žurki, ali zbog mog ritma života i strogog treniranja, odlučili smo da se odreknemo toga.
Da li je teško prilagoditi se drugim ljudima i načinu življenja?
Lena
Bilo mi je teško da se prilagodim tome da moram da pazim šta ću obući, međutim nije to tako strašno. Sada kada pogledam mislim da su me neki ljudi previse plašili, tek se sada opuštam, ali kažem opet to je sve od čoveka do čoveka. Nekako ja želim da poštujem te žene i da ne idem u šorcu i kratkoj majici pored njih. Bilo je malo čudno za prvi Ramadan, mesec kada oni poste ceo dan i počinju tek da jedu od pola sedam, ali do tada je sve zatvoreno, restorani ne rade ceo dan, otvaraju se tek posle njihovog prvog obroka. U javnosti ne smeš da piješ vodu, a ni da jedeš nešto. Na kraju se i na to navikneš i iznenadiš samog sebe kako ti to postane normalno.
Ja samo ne mogu da prihvatim njihov odnos prema prirodi i životinjama, jedino zbog toga mogu jako da se iznerviram, ali ostalo je sve prihvatljivo.
Ivan
Ovde ništa nije bilo teško sem jezika , lako se prilagodim svemu. Jedino što svaki put za vreme Ramadana zaboravim da ne smem da jedem, pa mi se koji put omaklo u javnosti, ali se ništa nije desilo, jer sam bio okružen ljudima koji shvataju da sam ja hrišćanin.
Šta vam najviše nedostaje iz Novog Sada?
Lena
Naravno odgovor je porodica i prijatelji. Kao i uvek, to će vam reći svako kao prvi deo odgovora. Ali je čudno kako shvatiš posle da ti nedostaje pogled na Katedralu kada stojiš ispred Trčike, nedostaje ti miris posle kiše dok se šetas kejom, nedostaje ti tvoja ulica u kojoj uvek leti subotom noću prolaze ljudi i pevaju pesme iz kafane, kao i otvaranje prozora na prvi snežni dan. Spisak je toliko dug i to su tako male stvari koje ljudi ni ne primećuju. Nedostaje mi duša koju Novi Sad ima.
Ivan
Porodica i prijatelji, oni su mi oslonac u životu. Za mene je Novi Sad najlepši grad na svetu i da mogu sutra bih se vratio. Želim da mu vratim za sve lepo što mi je pružio i jednog dana ću uspeti. Nedostaju mi dugi razgovori sa mojim prijateljima, mogućnost da se vidite makar i na pet minuta. Prolaziš pored nečije zgrade i samo pozvoniš na vrata. Samo si svratio u prolazu, to mi je sada nešto nezamislivo. Nedostaju mi parkovi i zelena trava, kako su to jednostavne stvari, ali kada živite u delu sveta gde je nekada +50, verujte mi, zelenilo je retkost.
Koliko puta godišnje dolazite u Novi Sad?
Jednom godišnje. To će nam biti tradicija, jer nam poslodavac plaća kartu kući, pa što da ne iskoristimo. Možda bismo dolazili i više, ali imamo želju da obiđemo i ovaj deo sveta. Zaista ne može sve da se postigne, koliko god voleli da posetimo Srbiju, na kraju se zaista umorimo, jer trčiš na sve strane da stigneš sa svakim da se druziš i da ne propustiš nijedan trenutak. Onda ni ne stigneš da se vidis sa svima, pa ti bude žao, nikada dovoljno dana.
Kakve su reakcije ljudi kada čuju da ste iz Srbije?
Ljudi uvek reaguju isto: “Ah da, čuo sam za Sibir! Tamo je uvek jako hladno, bolje ti je ovde.”
I onda se ti nekako rastužiš i počneš da im objašnjavaš čitavu kartu Istočne Evrope, spominješ Novaka Đokovića i ostale zvezde, međutim na kraju shvatiš kako treba da kazes gde je Bosna. Bosna je postala popularna destinacija među Kuvajčanima koji sada masovno kupuju zemlju tamo i grade kuće. Ima onih koji znaju gde je Srbija. Ti isti reaguju pozitivno, hvaleći nas da smo dobar narod i da smo izuzetno prijatni.
Autor: Nataša Polarecki
