“Bez vode smo evo već drugi mesec, isključili su nam je jer firma u kojoj sam dočekao penziju nije redovno izmirivala obaveze. Čekamo da nam isključe i struju, a u planu je rušenje ovih baraka, nakon čega ćemo bolesna supruga i ja verovatno završiti na ulici. Nemamo kud.” – Ovim rečima nas je u Đerdapskoj 2 dočekao Ljupko Nikić, koji se pre 25 godina kao izbeglica iz Zavidovića zbog rata proteran iz Bosne i Hercegovine. Doselio se u Novi Sad, zaposlio u preduzeću “Mostogradnja” i dobio na korišćenje jednu od baraka preduzeća. Od tada do danas, kako kaže, bezuspešno pokušava da reši stambeno pitanje.
Za sve ove godine, na koji način ste pokušavali da se skućite?
– Radio sam u “Mostogradnji”, brinuo o supruzi i dve tada male ćerke. Bez obzira na sve i baraku sam tada jedva dobio na korišćenje. Pre oko tri godine predavao sam papire za konkurs za dodelu izbegličkih stanova u Veterniku i Futogu, bio sam ispod crte. Na osnovu podnete dokumentacije, prijave su se bodovale i kažu da nemam dovoljno bodova da bih dobio stan. Primljen sam na razgovor u Gradskoj kući, na moj problem odgovorili su mi da pratim konkurse. Skoro 30 godina to radim, pratim konkurse i nema rešenja za moju situaciju.
Kako je došlo do toga da vam je isključena voda?
– Kada smo se doselili ovde, nismo imali pravo da plaćamo vodu jer je objekat bio u vlasništvu preduzeća, tako je zvanično ostalo do danas. Zbog duga preduzeća od dva i po miliona, došli su pre mesec i po dana i odneli nam vodomer iz barake. Uveče kada zahladi, idem nekoliko puta po vodu i u kanisterima je donosim za piće, kupanje i ostale potrebe za naredni dan. U Mesnoj zajednici su mi rekli da se priključim na vodu kod komšije. Odakle meni pravo, snaga i oprema da sve to iskopam i spojim? Ako se situacija nastavi, kako ću zimi po snegu donositi vodu? Grejemo se na struju, jer je baraka drvena i rizično je da se grejemo na drva. Šta ćemo bolesna žena i ja ako nam isključe i struju, sve i da nas ne isele odavde?
Na koji način preživljavate u ovim uslovima?
– Deca su odrasla i imaju svoje porodice, supruga i ja smo se u međuvremenu razboleli. Ona ne može ništa, sem da uz pomoć štapa ustane do toaleta i da nam nešto skuva. Jednom ili dvaput mesečno ide na razređivanje krvi, jer boluje od tromboze. Ja se godinama lečim od jednog oblika raka prostate. Sve to košta. Živimo od moje penzije koja iznosi 24.000 dinara i novca koji zaradim fizičkim radom. Od toga kupujemo hranu i lekove. Imam 70 godina, tražio bih bilo kakav lakši posao, ali ne mogu ostaviti suprugu samu u ovakvom stanju.
Šta je u ovom momentu za vas najpoželjnije rešenje za situaciju u kojoj se nalazite?
– Da imam svoj dom. Kad nas izbace odavde, sa 24.000 dinara ne mogu plaćati kiriju, hranu i lekove. Naša kuća u Zavidovićima je spaljena do temelja, nemamo se gde ni vratiti. Normalno ljudi tamo žive, ali mi više nigde nemamo stalni krov nad glavom. Ne znam kako ćemo ovako bolesni i stari dočekati zimu.
Autor: NSHronika.rs
Foto: NSHronika.rs / Mladen Sekulić
