Mnogobrojnim turistima i ljubiteljima Novog Sada prvu asocijaciju na Srpsku Atinu predstavlja muzički festival globalnog renomea EXIT, koji pored omladinaca i turista okuplja i veliki broj fotografa i drugih delatnika iz oblasti kreativne industrije. Marko Ristić, jedan od najcenjenijih fotografa u našoj zemlji, koji za sebe kaže da je strastveni kolekcionar vinila i CD-ova, radi kao oficijalni fotograf EXIT festivala već četiri godine, a i pre toga je sa ovim festivalskim brendom uspešno sarađivao. Za Nshroniku govori o svojim fotografskim počecima, koncertnoj fotografiji, prednosti fotografskog posla, radnom danu na EXIT-u i meri u kojoj EXIT doprinosi razvoju kreativnih industrija u našoj zemlji.
Kada se u Vama javila ta kreativna energija da postanete fotograf?
– U vreme dok je Nocturne magazin delovao kao štampani medij, mi smo sve sami radili. Od pisanja, lekture, preloma, dizajna. Kako nam je dizajn postajao sve bolji, bile su nam potrebne dobre fotografije sa koncerata. U to vreme, nismo imali sredstava da angažujemo nekoga ko bi taj posao radio za nas, jer se cela priča zasnivala na pukom entuzijazmu. Pozajmio sam fotoaparat od drugara i okušao sreću. Imao sam iskustva kao snimatelj, pa mi nije bilo preterano teško. Posle nekoliko koncerata sam se potpuno zaljubio u ovaj posao.
Budući da je fotografija oblast koja se studira na akademijama umetnosti i uči na kursevima neformalnog obrazovanja, da li ste pohađali neku obuku za fotografa?
– Nisam. Sve sam naučio sam. Trudio sam se da naučim kako da koristim svetlo, podešavanja kako bih to isto svetlo kontrolisao kako meni odgovra i na kraju pravila fotografije kako bih mogao da ih kršim. Za sebe ne volim da kažem da sam fotograf, već zaljubljenik u koncertnu fotografiju. Koncertna fotografija je izuzetno specifična i po mom skromnom mišljenju, ne može baš svako da je pravi onako kako valja. To dokazuje veliki broj ljudi koji posećuju koncerte i trude se da zabeleže trenutke. Iako cenim to što svi rade, nije uvek najbitnija stvar popuniti kadar i da nešto na fotografiji bude oštro. No, kvalitet uvek na kraju ispliva na vrh.
Šta su u današnjem vremenu prednosti, a šta mane posla fotografa?
– Prednost je to što radim posao koji volim, a mana je ta što volim posao koji radim. Ne znam kako bih mogao prostije to da objasnim (smeh).
Kako izgleda jedan radni dan fotografa na Exitu?
– Radni dan fotografa na Exitu je veoma teško opisati. Izuzetno je naporno, jer je vremena za san malo, a o odmoru da ne pričamo. To je ono što, verujem, zanima čitaoce najviše. Preneti atmosferu gde kao aktere imate više desetina hiljada ljudi i more izvođača je priličan izazov. Naravno, ukoliko to želite da uradite kako treba i da se svog rada posle festivala ne stidite. U doba kada video preuzima primat, fotografi imaju još teži posao. Na kraju, lepo je, jer radite posao koji volite i imate najbolji mogući scenario i statiste.
Gledajući iz Vaše profesionalne perspektive, u kojoj meri Exit doprinosi razvoju kreativnih industrija u Novom Sadu i, uopšte, u Srbiji?
– Ako pričamo samo o fotografiji, ono što mogu da kažem je da doprinosi, jer Еxit angažuje veliki broj fotografa. To nije mala stvar, imajući u vidu kako se drugi ponašaju. Ako pričamo šire, tu je njihov uticaj nemerljiv, jer su postali svetski prepoznatljiv brend. Prosto bi bilo nemoguće da u nekoliko rečenica opišem to.
Autor teksta: Anđela Zec
Foto: Marko Ristić/Facebook
