Za Milicu Cerović, sa sigurnošću možemo reći da je jedna od najuspešnijih koreografa u Srbiji. Diplomirala je u Parizu na Fakultetu Umetnosti Scenskog Pokreta, na odseku za teoriju savremenog plesa, i nakon toga učinila nesvakidašnji korak, vratila se u svoju zemlju! Svo znanje koje je stekla u inostranstvu, kao i kreativnost koja ju je oblikovala tokom godina bavljenja plesom, prezentovala je kroz projekte, kao što su „Operacija Trijumf” , „ Ja imam talenat” . Kao profesionalni plesač i koreograf, danas se bavi i edukativnim radom, i sa oduševljenjem priča koliko je naš narod talentovan i muzikalan. Pored brojnih angažmana u kojima sudeluje, ima jednu neostvarenu želju, a to je, da radi koreografiju za film, tačnije mjuzikl, i time spoji dve umetnosti u koje je zaljubljena!
Kako si zavolela ples i kada si shvatila da će to biti tvoja profesija?
Ples sam zavolela (onako svesno) u trećem razredu osnovne škole kad sam videla dve devojke na nekoj školskoj svečanosti kako plešu. Jedna je bila kao balerina, druga kao moderna plesačica. Sećam se da sam bila potpuno oduševljena i da sam od tog momenta uradila sve samo da se time bavim. Sam momenat odluke da će ples da bude ceo moj život desio se, čini mi se u tom periodu, mada je odluka pala na maloj maturi.
Da li je balet osnova svega, i misliš li da jedan kompletan igrač i koreograf mora da poseduje sve elemente igre, od klasičnog preko modernog, da bi bio uspešan u svom poslu?
Ako pričamo o telu kao o savršenom plesnom instrumentu onda je klasičan balet sigurno osnova svega. Smatram da je za najkompletnijeg plesača neopisivo važno da poznaje i da se koristi velikim brojem plesnih stilova jer ga to samo obogaćuje i čini idealnim plesačem. Što se koreografa tiče tu je stvar malo drugačija. Inspiracija za pokrete i korake koji nisu bazirani na klasičnom vokabularu nalazi se apsolutno svuda i u svemu. Koreograf ne mora da bude sjajan u svakoj vrsti plesa, mora da ih poznaje ali najvažnije je da bude maštovit i kreativan i da ima ideju o tome šta želi da prikaže kroz pokret.
Diplomirala si u Parizu na fakultetu umetnosti scenskog pokreta, odsek za teoriju savremenog plesa. Jedna si od retkih, koja se posle studija u inostranstvu ipak vratila u Srbiju! Koji su bili razlozi tvog povratka?
Pa i lični i profesionalni. Ali smatrala sam i tada a smatram i sada da je našoj zemlji potrebna sva moguća pomoć koju može da dobije da bi se ova umetnost popularizovala i dovela do svog zasluženog mesta u društvu.
Kroz razne projekte kojima se bavim i kojima sam se bavila moj cilj je upravo to, dovesti plesni svet u Srbiju i našu zemlju predstaviti plesnom svetu.
Zbog angažmana u velikim projektima, između ostalog i u “Operaciji Trijumf”, preselila si se u Beograd. Koliko ti nedostaje Novi Sad i šta ti je prva asocijacija na svoj rodni grad?
Novi Sad je moj grad i ne nedostaje mi, ali ga veoma često posećujem zbog moje porodice i mojih prijatelja. To je ipak samo sat vremena kolima. Prve asocijacije su Liman, Dunav, kuća, dom.
Danas se baviš i pedagoškim radom. Da li su mladi u Srbiji talentovani za ples i koliko neki novi trendovi u muzici utiču na njihov osećaj za ritam?
Deca su neverovatno talentovana i to ne samo za ples. Generalno mogu da tvrdim da smo mi veoma muzikalan i ritmičan narod. Što se tiče novih muzičkih trendova mislim da oni ne mogu da utiču na osećaj za ritam, više mogu da se odraze na estetski i etički doživljaj sveta. A ritam ko ritam, on nam je urođen samo ga moramo osloboditi.
Kakvi su ti planovi i postoji li nešto što ti je želja da radiš, a do sada nisi imala prilike?
Planovi su razni i uglavnom se tiču nekih edukativnih projekata ali ono što bih zaista volela da uradim a nisam do sada je koreografija za film. To je umetnost koju obožavam posebno žanr mjuzikl i to bi nekako bio idealan spoj Televizije i Pozorišta, umetnostima kojima se inače zaljubljeno bavim.
Autor: Bojana Šević
