Milivoje Mlađenović svoje viteštvo, ustrojstvo i bezuslovnu ljubav prema teatru neguje još iz detinjstva. Skoro tri decenije kohabitava sa pozorištem i ta čarolija za njega nikada neće iščeznuti… Poseduje bogatu riznicu iskustva i rada vezanog ne samo za pozorište, već i za dramsko stvaralaštvo, dramsku pedagogiju, upravljanje u ovoj osetljivoj oblasti. Uz brojne obaveze, često ima čast i da vrednuje predstave i protagoniste na bitnim pozorišnim festivalima, od kojih je u svakom slučaju najznačajnije „Sterijino pozorje“ na kojem je ove godine bio jedan od članova žirija. Upravo na ovom festivalu smo se sreli i napravili jednu lepu priču za naš portal..
Šta za Vas predstavlja Novi Sad?
Novi Sad za mene predstavlja autentično srednjeevropsko kulturno središte sa jasno uočljivim predznakom srpske duhovnosti u dodiru, preplitanju i ukrštanju s drugim kulturama na ovom tlu koje napaja moćni i inspirativni Dunav. Novi Sad je mesto izuzetnog potencijala i značaja koji će, verujem, biti overen u pripremi za kandidaturi za evropsku prestonicu kulture. Kultura, nauka, književnost, umetnost i jedan opšti kulturni i civilizacijski nivo koji ovaj grad ima uticali su da bude nazvan „Srpska Atina“! Stara zdanja, Dunavski kej, obala, pogled na novosadske vertikale s petrovaradinske daju jedan poseban pečat u mojoj duši.
Ne mogu a da ne pomenem SNP, koje je za mene jedno velelepno zdanje i prijatno mesto, čiji je arhitekta dobro osećao šta bi ovaj grad trebao da bude u budućnosti. U sklopu SNP-a je bilo jedno kultno mesto „Trema“, ono je bilo tako intimno i prijatno podešeno za druženje glumaca, prijatelja i ljubitelja pozorišta. Nedostaju mi godine koje su obeležene druženjima u toj „teatarskoj zbornici“ !
Odakle izvire tolika privrženost prema pozorištu?
Po obrazovanju sam profesor književnosti, i u tom smeru je teklo moje profesionalno usavršavanje koje je krunisano doktorskim zvanjem iz oblasti književnih nauka, bliže usmereno ka drami. Na posletku, ceo moj život je svojim najvećim delom vezan za pozorište jer je ono za mene uvek imalo neku magičnu moć. Verovatno da ta ljubav potiče još iz školskih dana, gde sam bio član dramskih sekcija pa i pokušaja da učestvujem u predstavama akademskog dramskog studija u Beogradu ili je možda i genetika umešala prste, jer mi je otac bio zapažen amaterski glumac… Tako da tu nekog đavolstva ima! Međutim „gospodin slučaj“ je zamesio drugačije, i odveo me ipak na novinarsku stranu. Moram priznati da mi je to bila najveća želja i novinarstvo me je odredilo i ispunilo sva moja očekivanja. Spojio sam lepo i korisno, pisao sam o pozorištu, to su prepoznali ljudi u Somboru i predložili mi da postanem upravnik pozorišta.
I tako… Od ´89. godine pa do danas sam vezan za pozorište i to je neka neraskidiva nit. Mislim da drugačije ne bih umeo, čak sam i svoj privatni život podesio prema njemu i srastao sa njim. Dok dišem biću sjedinjen sa pozorištem.
Bili ste šest godina upravnik Srpskog narodnog pozorišta, a tri godine direktor Sterijinog pozorja. Kako gledate na taj period i imate li neku zamerku od kada Vi niste na čelu ove institucije?
Sterijino pozorje je uvek odraz situacije u pozorišnom životu a to je opet refleks dešavanja na društvenoj, političkoj i ekonomskoj sceni. To je prosto neminovnost i često je teatar sam po sebi umetnički odraz današnjice i društva. Znači, ne preslikan život, nego doživljen, onako kako ga percipira pozorišni stvaralac. Zato je to nekad groteskna, nekad poetična, nekad naturalistička slika društva, a ponekad pamfletski usklik, krik, vapaj, grohotan smeh. Što se tiče njegove organizacije, imam utisak da svake godine napravi pomak i napreduje u kvalitativnom smislu.
Kakva je bila komunikacija s medijima „u Vaše vreme“?
Vodilo se računa da svi novinari, ako je ikako moguće, imaju svoje mesto u publici jer su oni u službi festivala i rade na njegovoj promociji i mislim da su oni ciljna grupa koja u svakom trenutku mora biti ispoštovana. Možda je tu napravljen neki sitan propust ali to nije za zameriti kada imate organizaciju velikih festivala poput Pozorja.
Često Vas pozivaju da budete u žiriju festivala, između ostalih i na Sterijinom pozorju. Da li je to teška uloga?
Biti član žirija je jedno časno i ugledno zvanje i pripada ljudima koji nešto znaju i mogu da valorizuju nečiji rad. Imao sam sreću da budem član žirija nebrojeno puta i ta uloga mi veoma prija. Međutim, sve deluje tako jednostavno do momenta kada morate doneti odluku. Moram priznati da mi je najteže kada treba da se opredelim kome dati nagradu za glumačko ostvarenje, jer smatram da je malo nagrada koje su namenjene glumcima, pogotovo kada je reč o Sterijinim nagradama koje su svakako najznačajnije u pozorišnoj umetnosti. I nema tog “instrumenta„ kojim se može meriti tananost glumačkog dela.
A šta mislite o obrazovanju? Na kakvoj je lestvici i šta Vi kao profesor savetujete svojim studentima?
Obrazovanje je u našoj zemlji decenijama unižavano, povređivano i pojednostavljeno. Tu postoji, čini mi se, jedan ozbiljan paradoks: otkad se mladi naraštaji školuju „po Bolonji“, kako se to kaže, stečena znanja su oskudnija i pragmatična, a trebalo je da budu bogatija i primenjivija. Na Pedagoškom fakultetu u Somboru, koji je deo novosadskog Univerziteta, predajem budućim vaspitačima i učiteljima. Moja ambicija je da njima ponudim što više uputstava o pozorištu kao fenomenu. Nastojim da ih angažujem i probudim u njima želju da postanu pozorišni gledaoci, ali i stvaroci u radu sa đacima. Osim scenske umetnosti predajem i književnost za decu . Upućujem ih kako da razumeju poeziju za decu, želeći da i oni, kada sutra budu stasali kao pedagoški radnici, prenesu tu ljubav svojim đacima.
Istovremeno, Vi ste i pisac i književni analitičar. Imate li novosti na tom području?
Nedavno sam predao rukopis drame „Konjović“ koja bi trebalo da bude izvedena iduće godine u somborskom Narodnom pozorištu, povodom sedam decenija profesionalnog rada ovog značajnog teatra u kome sam jedanaest godina bio upravnik. Istovremeno privodim kraju jednu knjigu do koje mi je veoma stalo, u kojoj analiziram Lazu Kostića kao lik u drami. To bi trebalo da bude gotovo do kraja godine. Usmerio sam se na sve drame u kojima se Laza Kostić pojavljuje kao ličnost.. Trenutno sam zaokupljen time i veoma sam uzbuđen jer će ova knjiga zaista ponuditi nešto drugačiji prikaz od onog na koji smo do sada navikli.
Za kraj bih Vas pitala u čemu uživate, šta Vas opušta, ako izuzmemo pozorište?
Uživam u životu, koliko je to moguće! Verujte mi kad Vam kažem da se radujem svakom novom danu! Pokušavam da sebi i ljudima koji su mi bliski učinim život prijatnijim, lepšim. Trudim se da svakog dana uradim nešto novo, smisleno, da ne napravim neku glupost, mada su i one deo tog lepog života. Uživam u prirodi, ponovnom čitanju knjiga davno pročitanih koje sada drugačije sagledavam i percipiram. Najviše volim da se sretnem sa svojim prijateljima, da se veselimo, ako je to moguće i da se smejemo što više kako to lekari preporučuju od starina, jer smeh nas čini životno „živima“ !
Autor: Bojana Šević
