Možda ste poslednjih dana, vrtevši radio stanice ili slušajući pesme putem “youtube” kanala, čuli jednu baš zvučnu, za koju kažu da dugo ostaje u ušima i da se lako pevuši. Prvenac Miloša Ljubinkovića, pod nazivom “Sve je prestalo”, već je pobrao sve pohvale. Zato ni ne čudi što su njegovi nastupi uvek preplavljeni gostima. Veseli momak koji oduvek pravi dobar štimung međ svojim društvom, čest gost prestoničkih kafana srpske Atine, rado viđen na nastupima pokojnog Darka Radovanovića, gde je iz prvih redova znao repertoar i pevao ga tokom cele večeri, jedne subote našao se na bini, rame uz rame s pomenutom legendom Darkom, koji ga je pozvao da pusti svoj glas! Na opšte oduševljenje prisutnih, uvidevši koju emociju je uspeo preneti pesmom, čvrsto rešen da ugrabi ulogu pevača, znajući da će muzika biti sastavni deo njegovog života, na poziv jednog prijatelja odlazi u studio u kom “probija led”, nakon čega se nastupi nižu sami od sebe.
Za pesmu “Sve je prestalo” snimio si nedavno spot. Reci mi nešto više o samom spotu.
Spot mora da prati pesmu, a pesma mora da ima priču. Radi se o ljubavi, naravno, između dvoje mladih, one koja je bila savršena, ali je devojka počela da “vrda” i stoga je sve prestalo. Snimali smo u crno-beloj varijanti, jer smo uvideli da je to mnogo efektnije zbog same radnje i emocije pesme, pošto bolje nosi notu koju daju sami stihovi, nego da je šarenoliko. Radili su ga Vukašin Rankov i Petar Živković, inače moji Novosađani.
Ko je radio pesmu?
Muziku i tekst je pisao Alen Ćirić, a rađena je u studiju Marka Kona.
Gde ste snimali?
Snimali smo ga na nekoliko lokacija u Novom Sadu. U kafani “Montevideo” ispod stadiona Vojvodine, gde inače nastupam, u jednom stanu koji odiše kreativnom umetnošću, po mojoj meri opremljen, pun slika, s biciklom koji je akcentovan u spotu, snimali smo i na ulicama grada, a pojavljuje se i manekenka, inače naša prijateljica Aleksandra Aleksić.
Koliko dugo je trajalo to snimanje?
Kao da snima Zdravko Ćolić (smeh). Puna četiri dana.
Ima li autobiografskih primesa u pesmi?
Pomalo. Kao da sam je sam pisao. Recimo da nisam morao da glumim prilikom snimanja.
Na pitanje zbog čega nema devojku, u nadi da će obradovati sve čitateljke, ovaj vrcavi, šarmantni mladić tvrdi da je jedini razlog želja da se posveti izgradnji karijere i promociji spota, a kako već uveliko radi na nekim budućim projektima koji tek treba da ugledaju svetlost dana, boji se da ne bi mogao da se u potpunosti preda, ali je sretan kada vidi da sve više devojaka dolazi na njegov nastup i da one jako dobro prihvataju glas, stas, pesmu, emociju koju im pruža. Zaljubljen u svoj Novi Sad, pogotovo stare lokalne kafane u koje rado svraća ne bi li naučio štogod od starije gospode, izbegavajući “fancy” mesta, ovog samoukog svirača na gitari, romantičnog Miloša, možete slušati a, bogami, i gledati svakog četvrtka i subote u klubu “Montevideo”, gde forsira pretežno domaću muziku, zabavnu i narodnu, uz svoju pesmu, a želje je rad da sasluša i ispuni, čak i kada je neki strani hit u pitanju. Kako mu je stric Lee Man, jedan od najboljih basista i bivši pevač, ne čudi na koga je povukao muzički gen.
Možeš li da se setiš svog prvog javnog nastupa, jesi li imao tremu?
Bilo je to negde van Novog Sada, imao sam tremu punih minut ipo. Nakon toga, kada sam video kako to dobro “klizi”, samo sam nastavio i nikad više nisam zažalio. Tremu nemam zato što svoj posao obavljam profesionalno i zato što ga volim, a kada radite ono što vam donosi radost, ništa nije teško.
Koji profil ljudi dolazi na tvoje nastupe?
Uglavnom su to mladi, parovi, devojke, a ako je restoranska varijanta – onda su to stariji, iako nema strogog pravila. Ja svima jednako pevam i prenosim emociju.
Koliko traje jedan nastup?
Oko tri, četiri sata.
Sa kojim pevačicama si ostvario lepu saradnju?
To su Teodora Šekularac i Ivana Bojanović. Teodora je toliko pozitivna, energična, iako mlada, pa se pribojavam kako će za koju godinu “prešišati” tetku Natašu Bekvalac, a za Ivanu samo reči hvale imam. Veliki profesionalac, dobar čovek, odlična pevačica, divno je raditi sa njom.
Šta privatno slušaš od muzike?
Nešto sasvim drugo od onoga što pevam. Jutros sam se probudio uz džez i Sinatru, premda pratim sve, zbog prirode posla.
Kako bi komentarisao domaću muzičku scenu?
Postoje oni koje neko “gura”, ali njihov period trajanja kratkog je daha. Najbolji opstaju! Dugo sam živeo u Grčkoj pa se “naježim” kad čujem neku lošu obradu njihove muzike.
Kog pevača najviše ceniš i čije pesme su zastupljene i na tvojim nastupima?
Volim pesme pokojnog Darka Radovanovića, s kojim me često porede, iako se ja ne slažem s tim, Zdravka Čolića, Cecu, Željka Vasića, Dadu Glišića, ali ima stvarno mnogo divnih kolega iz ove branše koji odlično rade svoj posao, i teško mi je da ti nekog specijalno izdvojim. Ne držim se striktno repertoara jer mene publika nosi, oni su moja reka i ja ih pratim.
Kako izgleda ta vaša komunikacija?
Sjajno! Pogled, osmeh, reči, pesma, na sve načine komuniciramo. Obraćam se svima, nikad samo jednom stolu, koliko god taj sto nudio novaca. Na mojim nastupima niko nije zapostavljen. To se oseti, prosto imam sluh za publiku.
Sasvim si spontano počeo da se baviš pevanjem, kako roditelji gledaju na tvoj izbor?
Roditelji ko roditelji, voleli bi da sam bankar, da imam radno vreme, ali ja nisam taj tip i to što mogu da ustanem kad ja hoću i da radim ono što volim, pričinjava mi zadovoljstvo. Fakultet za menadžment me uvek čeka.
Pevaš li po kući i tako nerviraš sve okolo?
Pevušim po ceo dan! Sve sam ih nervirao u početku, sada su oguglali. Možda su i kupili čepiće za uši. Nervirao sam i drugare, ali me rado zovu kada je neko slavlje, i njima nikad ne mogu da naplatim.
Tvoja pesma kaže da je ljubavi nestalo. Je li baš tako?
Nije, ljubav je svuda oko nas i ne može da nestane. Verujem u ljubav i njome se hranim!
Jesi li svirao nekad serenadu pod prozorom?
Nisam, ali za neku posebnu – možda ću. Bilo je nekih romantičnih trenutaka uz gitaru, ali ne pod prozorom.
Dobijaš li bakšiš?
Naravno, i uvek ga podelim s kolegama.
Šta radiš kad ne pevaš?
I tad se bavim muzikom.
Možeš li nešto da mi otpevaš za kraj i šta bi to bilo, ali prvo što ti padne na um?
“Nikad ne pitaj pevača da ti ujutru peva, zbog glasnih žica. Uostalom, dođi na moj nastup”, lukavo me poziva ovaj mladić završavajući intervju, odlazeći da vrši selekciju nekih novih pesama, šarmirajući svojim osmehom. Za ime Miloš Ljubinković domaća muzička scena tek će čuti!
Autor i foto: Nikea Vučetić, NsHronika.rs
