Miodrag Isakov javnosti je poznat kao bivši potpredsednik Vlade Republike Srbije, ambasador Srbije u Izraelu, predsednik Refomista Vojvodine, kandidat za gradonačelnika Novog Sada 2005, ali i po svojim novinarskim dostignućima.
Od 1975. do 1994. godine na Radio Televiziji Novi Sad bio je autor, urednik i voditelj više od stotinu informativnih, dokumentarnih, spoljno-političkih, obrazovnih i dramskih emisija i serija. Zbog svog slobodnog i angažovanog novinarskog izraza, više puta je smenjivan, a njegove emisije zabranjivane. Osnovao je Nezavisno Društvo Novinara Vojvodine 1990. i bio njegov prvi predsednik sve do 1996. kada se povukao iz novinarstva pošto je izabran za poslanika u Skupštini SR Jugoslavije. Političkoj karijeri je bio posvećen sve do 2009. kada se vratio iz Izraela i preuzeo ulogu urednika Specijalnih programa na TV Vojvodina. Iako je od avgusta prošle godine u penziji, u javnosti je izazvao mnoga pitanja kada je u decembru podržao inicijativu Treće Srbije za novim političkim okupljanjem pod nazivom Alternativu za Srbiju.
– Javnost je iznenadilo vaše pojavljivanje u poslednjem danu 2014. na konferenciji za štampu “Treće Srbije”. Odakle vi u tom društvu?
Kao levičaru i humanisti nije mi stalo do hapšenja tajkuna i korumpiranih političara, več pre svega do toga da im se oduzme sva imovina kojoj ne mogu da dokažu poreklo i da im se zabrani da se kandiduju za bilo kakvu funkciju. Prema tome, podržavam svakog ko je spreman da to uradi, usvajanjem Zakona o poreklu imovine i Zakona o lustaciji, jer sam iskustveno naučio da u politici zaista nije važno da li je mačka bela ili crna, sve se može prefarbati, važno je da lovi miševe. Treća Srbija mi se obratila sa pitanjem da li bih ja podržao formiranje Alternative za Srbiju. Da, ako će u svoj program da uvrsti ova dva zakona. Oni su na to pristali i pozvali me da to i javno saopštim na njihovoj konferenciji za štampu. I saopštio sam: Alternativa je nasušna potreba Srbije, jer opozicija to nije zato što ne nudi ništa drugo osim sebe. Sve bi oni isto radili, samo navodno bolje. Ovo nema bolje, ovo se mora iz osnove menjati. Dakle, alternativa je neophodna, a po mom dubokom uverenju nje nema bez obračuna sa prljavim i sumnjivim kapitalom i političarima koji su doprineli i doprinose njegovom nagomilavanju i njegovoj legalizaciji. Zato su neophodni zakoni o poreklu imovine i lustraciji. Tek kad se to obavi i oteto vrati građanima, a oni koji su u tome učestvovali isključe iz odlučivanja, možemo krenuti u slobodnu tržišnu utakmicu, sa zdravom i ravnopravnom konkurencijom, koja će omogučiti razvoj. Sve drugo je samo laž i prevara u borbi za vlast u čemu ne želim da učestvujem, jer znam da nikud ne vodi.
– Kao osnivač Nezvisnog društva novinara Vojvodine kako danas gledate na rad tog udruženja?
Kada smo osnivali NDNV, razni pametnjakovići su nam spočitavalii i sam naziv, jer navodno nigde u svetu ne postoje nezavisni novinari i nezavisno novinarstvo. Svi zavise ili od vlasti ili od love. Ali, mi smo vrlo namerno uzeli baš to ime, želeći baš da naglasimo nezavisnost tog udruženja, ako već mi ne možemo to biti. Dakle, to nije bilo Društvo Nezavisnih Novinara, nego Nezavisno Društvo Novinara Vojvodine, koje treba sve da nas opominje i štiti od zavisnosti. Nažalost i ono je postalo ovisnik.
– Zašto ideja autonomije Vojvodine danas više nema toliko pristalica kao što je to bio slučaj pre 10 ili 20 godina?
Kada su autonomaši došli na vlast u Pokrajini i većini gradova i opština Vojvodine, malo po malo, počeli su da zaboravljaju na suštinu Autonomije za koju su se građani masovno i svesrdno opredelili devedesetih godina. Počeli su da trguju njenim interesima sa vlastima u Srbiji i tajkunima, da rasprodaju deo po deo njenih ovlašćenja i imovine. Ispalo je da nam je autonomija bila potrebna zato da bi nas za nos vukli i pljačkali naši, umesto njihovih. Oni i njihovi finasijeri su se bogatili dok je Vojvodina propadala, tako da je došlo dotle da ova nekad najrazvijenija Pokrajina u Jugoslaviji, postane nerazvijeno područje čak i u jadnoj i bednoj Srbiji. Kome to više treba?
– Napravite poređenje gradonačelnika Novog Sada od 2000. na ovamo (Borislav Novaković, Maja Gojković, Igor Pavličić, Miloš Vučević).
Novi Sad, sa najvećim budžetom u Srbiji, po glavi stanovnika, bio je zlatna koka za svaku partiju koja se dočepa vlasti u njemu. Svi gradonačelnici, bili su samo partijski aparačici zaduženi da im obezbede finasiranje. Svi su imali obavezu da kradu za svoju stranku, a onda su usput uzimali i za sebe, kao nadnicu za strah i za ćutanje ako dođe do hapšenja. Sa stanovišta doprinosa gradu nema tu velike razlike, jer krali su podjednako, tako da im nije ostajalo puno vremena ni novca da urade nešto više za Novi Sad. Jedina razlika je što je Bora Novaković uhvaćen, a drugi još nisu.
-Kako se osećate kao verovatno jedini visoki politički funkcioner u Srbiji koji nije napravio vilu sa bazenom ili kupio jahtu?
Zadovoljan sam što nemam vilu, bazen i jahtu. Kako bih sad to održavao sa smanjenom penzijom.
Autor: Alisa Varga, nshronika.rs
