„Pre dvadeset godina, prilikom održavanja okruglog stola Sterijinog pozorja, odvažio sam se da postavim pitanje iz publike. Moja detaljna analiza jedne predstave se svidela nekim čelnim ljudima i tako je počela moja neraskidiva saradnja sa ovom institucijom“ rekao je za naš portal, Miroslav Miki Radonjić, direktor Sterijinog pozorja. Do svoje funkcije je došao isključivo dugogodišnjim zalaganjem i radom a ne partijskom opredeljenošću, što danas predstavlja pravi raritet, pravi primer osobe, koja treba da bude na čelu javne institucije. Pričali smo sa njim o tome kako je došlo do njegovog angažovanju na ovom značajnom festivalu, o neiscrpnoj ljubavi prema pozorištu i jubileju koje pozorje ove godine slavi.
Šta vama predstavlja Novi Sad?
Novi Sad je grad u kome sam završio fakultet i počeo ozbiljnije da se bavim pozorištem i da ga doživim na pravi način. Nakon mojih neuspelih pokušaja da upišem glumu, završio sam književnost a ´95. godine sam postao član amaterskog pozorišta koje je vodio Vukašin Lazović i nekoliko godina proveo u toj sjajnoj ekipi koja je iznjedrila mnoštvo sjajnih glumaca. Bio je to sjajan period i značajno iskustvo, koje mi je umnogome pomoglo u daljem proučavanju teatra. Sa ove distance, mogu da kažem da mi je Novi Sad u velikoj meri doprineo da se danas bavim ovim poslom.
Vaš angažman u Sterijinom pozorju je išao nekim logičnim putem, recite nam kako je došlo do saradnje?
Pre dvadeset godina, prilikom održavanja okruglog stola Sterijinog pozorja, odvažio sam se da postavim pitanje iz publike. Moja detaljna analiza jedne predstave se svidela nekim čelnim ljudima, pa su nakon toga usledili učestali pozivi od Saše Milosavljevića da učestvujem na tim događajima. Imao sam izuzetne mentore, između ostalih, Darinka Nikolić, Vlada Kopicl, Dejan Pejčić, Sveta Jovanov, koji su moj put ka Steriji oblikovali na svojstven način. Prvo angažovanje je bilo kada sam počeo da pišem za Bilten o predstavama pozorja mladih, potom ´99. godine odlazim u redakciju časopisa „Scena“. Poziv na mesto direktora festivala desio se 2005. godine i od tada do danas sam sa malim izmenama u funkcijama koje sam obavljao, prisutan u ovoj instituciji i na to sam veoma ponosan.
Vi ste jedan od retkih ljudi, koji je na čelo javne institucije došao bez političkog uplitanja. Kako ste uspeli u tome?
Da, ja nisam član ni jedne političke opcije, stranke, i ono što mene jedino zanima, jeste pozorište i dramaska književnost! Bavljenje Sterijom kao i savremenom srpskom dramom i pozorištem, bilo je verovatno prepoznato kao smisleno, kada su me pozvali da se angažujem u instituciji Sterijinog pozorja. Iskreno se nadam da će se takav trend zapošljavanja po umešnosti a ne po pripadnosti neke političke strukture, primenjivati u širem smislu, jer je to jedini put ka uspehu!
Ove godine Sterijino pozorje slavi pravi jubilej 60. godina od prvog izvođenja. Na šta ste posebno ponosni?
Svakako ne bih mogao da navedem samo jednu postavku onoga na šta sam ponosan, ima nekoliko stvari koje se prosto moraju spomenuti. Smatram da je najbitnije to što je ovaj festival uspeo da opstane upkos svemu što nam se dešavalo u poslednjih 25 godina. Sa početkom raspada SFRJ, došlo je i do velike krize Sterijinog pozorja, jer je ono pre šezdeset godina osnovano kao „Jugoslovenske pozorišne igre“ i bilo je u čvrstim uzajamnim vezama sa svim onim što se dešavalo na prostorima čitave Jugoslavije. Na svu sreću, bilo je dovoljno pametnih ljudi koji su uložili svoju veliku krativnu energiju, na čelu sa tadašnjim direktorom pozorja, Miletom Radovanovićem, i uspeli da sačuvaju ovaj festival. Danas imamo bogat program, koji je sačuvao svoje izvorne principe, a to je na prvom mestu afirmacija domaćeg dramskog teksta i pozorišta. U isto vreme, svesni smo novog konteksta koje donosi buduće vreme i okrećemo se i otvoreni smo za saradnju sa svima u regionu. Sterijino pozorje je prepoznato kao jedan ozbiljan međunarodni festival u ovom delu Evrope, pokazatelj toga je i činjenica da se svake tri godine kod nas odigrava simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa, ove godine je razdvojen od programa festivala, pomeren za septembar da bi dobio na značaju i bio promovisan na pravi način.
Ponosan sam jer Sterijino pozorje punih 50 godina u kontinuitetu, izdaje najznačajniji pozorišni časopis – „Scena“, tako da ove godine slavimo i taj jubilej.
I na kraju bih pomenuo izdavačku delatnost ove institucije, koja svakako zavređuje veliku pažnju. Krajem prošle godine izdali smo „Sabrana dramska dela“ Jovana Sterije Popovića u dva toma, i ovo je prvi put da su izdata kompletno sva dela ovog autora na jednom mestu.
Nedavno je KCNS javno pozvao sve institucije, pojedince da predlože svoje projekte povodom kandidature Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021. Da li postoje realne šanse da ovaj grad dobije tu prestižnu titulu?
To je ozbiljan posao! Bio sam u prilici da u nekoliko navrata posetim Maribor, koji je svojevremeno bio Evropska prestonica kulture, i video način na koji su oni, pre svega, definisali svoju strategiju i kako su ulagali u svoje institucije, festivale, nezavisnu kulturnu scenu. To nije stvar pojedinca, institucije ili organizacionog odbora, treba se posmatrati mnogo šire, van svih političkih struja, jer Novi Sad poseduje ozbiljne institucije kulture, festivale, ali je, opet ponavljam, važno definisati koja su to ključna mesta na kojima se mora raditi. Ne zato da bi dobili ovu prestižnu titulu, već sebe radi! Naravno da će Sterijino pozorje da se priključi ovoj inicijativi, ali mislim da treba više da se radi na konkretnim stvarima, a manje da se priča.
Da li delite mišljenje Radoslava Milenkovića koji je za naš portal izjavio da Novom Sadu fali jedno pravo pozorište, i kakva su uopšte vaša iskustva, da li scene mogu da isprate sve zahteve za vreme festivala?
Činjenica je da Novi Sad kao grad u kome je pozorište doživelo svoj ozbiljan razvoj u 19. veku, nema svoje gradsko pozorište! Sva tri pozorišta imaju svoje nedostatke u tehničkom smislu, ali mi se prosto moramo prilagođavati uslovima koje zatičemo. Najveći problem je kada nam dolaze predstave iz okruženja, da ih tehnički prilagodimo našoj sceni, onda pribegavamo iznajmljivanju dodatne opreme i improvizaciji. Tako da se slažem sa Raletom u potpunosti i smatram da ovaj grad zaslužuje da dobije pozorište koje će imati adekvatnu scenu i tehničku opremljenost!
Koliko je popularizacija društvenih mreža pomogla promovisanju Sterijinog pozorja, festival ima svoj profil na facebook-u?
Društevene mreže postaju sada vrlo značajni mediji. To treba iskoristiti, jer informacije se prenose u trenutku, vesti se brzo šire i stižu do krajnjeg korisnika. Potrebno je prilagoditi se novim tehnologijama, i tradicionalna institucija kao što je Sterijino pozorje, mora biti spremna da izađe i na to medijsko tržište. Mi već imamo svoj profil na facebook-u, gde objavljujemo i neke zanimljivosti iz naše arhive, najavljujemo događaje i mislim da je to od izuzetnog značaja.
Završili ste književnost, radili u izdavačkoj kući „Solaris“, veliki ste ljubitelj knjiga! Šta ste poslednje pročitali, a da je na vas ostavilo poseban pečat?
Veoma teško pitanje! Uvek čitam uporedo nekoliko knjiga, pa mi je teško da izdvojim jedno delo. Možda biografija Borisa Kavaca, poznatog slovenačkog glumca.. Vrlo potresna priča, govori o vremenu posle drugog svetskog rata i daje sliku jednog društva i svega onog od čega je sazdan svet jednog umetnika- glumca u bivšoj Jugoslaviji.
Autor: Bojana Šević
