Dvostruka prvakinja Vojvodine u bodibildingu i vicešampionka Srbije u kategoriji fizik za žene Nađa Marković, inače student psihologije, iza sebe ima i dvadesetak kik-boks mečeva, a tokom boravka u Los Anđelesu imala je prilike da trenira i sa tamošnjim MMA borcima. Na pitanje koliko puta se obrela među konopcima, Nađa kaže:
“Ne znam gde mi je knjižica u kojoj su zabeleženi svi kik-boks mečevi tako da zaista ne znam tačan broj. A bilo ih je”.
Zašto si prestala da treniraš kik-boks kada ti je tako dobro išlo?
Otišla sam u Ameriku na studije, a i pre toga sam imala dosta problema sa desnim ramenom i bilo je manje-više izvesno da ću, nažalost – prestati.
U Americi nisi imala uslove za kik-boks?
Ne bih rekla nisam uslove, pre da sam se fokusirala na studiranje i snalaženje u novom okruženju, ali sam redovno odlazila u teretanu i rekreativno trenirala kros-fit.
Da li si se bavila još nekim borilačkim sportom?
Kao mala trenirala sam karate i verujem da je to doprinelo mojoj ljubavi ka borilačkim sportovima.
Jesi li nastavila sa kros-fitom ovde?
Ne, ovo što kod nas nazivaju kros-fitom nije ni blizu onoga (pravog). Da ne spominjem samoprozvane trenere i njihove planove, koji eventualno mogu da posluže za nedeljnu rubriku humora u novinama.
Najgore je to što ih ljudi zaista prihvataju kao stručnjake i izlazu sebe opasnostima.
Dobro, ako su baš toliko kritični, zbog čega ti ne držiš treninge?
Nemam dovoljno znanja da bih bila kros-fit trener, to zahteva ipak neko dugogodišnje iskustvo, većina stručnih kros-fitera obično su bivši gimnastičari.
U Americi si imala prilike da treniraš i u MMA uslovima. Kakva su tvoja iskustva?
Da, MMA jermenska škola u Los Anđelesu koja uživa priličan ugled u tom svetu. MMA je divan sport, kompleksan, zahtevan psihički i fizički, i takođe smatram kao i u slučaju kros-fita, da zahteva dugogodišnje iskustvo, u udaračkim ili bacačkim borilačkim veštinama.
Jesi li se oprobala? Ako nisi, planiraš li nekad?
Nisam, mada su me treneri ubeđivali da probam.
A da li planiram… Sve je moguće, možda se sledeći put kad se obrem u Americi oprobam i u MMA.
Dvostruka si šampionka Vojvodine u kategoriji fizik za žene i vicešampionka u države u bodi bildingu, takođe za žene. Kako je došlo do toga da se baviš time?
Ukratko, ljubav prema takmičenju i sportu. Kad već nisam mogla da nastavim da se takmičim u kik-boksu, a imala sam goruću želju da nastupam i da “ne nestanem” iz sveta sporta, odlučila sam da testiram samu sebe i takmičim se sa svojim unutrašnjim “rivalima”. To je ukratko definicija bodibildinga.
Neretko se može čuti da je bodibilding u Srbiji umro. Zbog čega je to tako i na šta konkretno misle?
Verujem da je prva asocijacija novac, bilo u smislu ulaganja od strane države, bilo u smislu zarade od samog sporta. Nije potpuno “mrtav”, još uvek se može zaraditi.
Sa takmičarske strane nema takvih naznaka, šta više sve je više kvalitetnih sportista bodibildera. Verujem u to da će bodibilding u Srbiji ponovo biti na vrhunskom nivou.
Imamo li kvalitetnih takmičara?
Da, svakako i mislim da je njihov kvalitet veći jer i pored loše situacije u državi uspevaju da se izbore sa svim preprekama koje im se nađu na putu. Svi oni žive taj sport, spremni su da rade i da se žrtvuju, a to znači da ćemo svake godine imati sve više kvalitetnih takmicara.
Hoćeš li se i dalje takmičiti u bodibildingu?
Verujem da hoću, ali preda mnom su neke važne odluke i od čijeg ishoda zavisi da li ću se baviti ili neću tako da bih ti savetovala da me potražiš za jedno godinu-dve, tad ću moći da ti dam prezican odgovor.
A ulaziti u ring?
Ja sam borac u duši, bilo bi potpuno neiskreno da kazem ne… Tako da jedno veliko da!
Autor: Daniela Stamenković
Foto: Privatna arhiva
