Dijana Malidža, učiteljica u OŠ „Đorđe Natošević“ u Novom Sadu u svom radu vrlo često kombinuje različite nastavne metode i oblike rada, a veliku pažnju pridaje i dramskom stvaralaštvu u nastavi i van nje. Roditelji njenih đaka za nju kažu da je iskrena, objektivna, pravedna i dosledna, te da je deci uzor pozitivnog i humanog ponašanja i da kod njih stvara osećaj zajedništva i pripadnosti u odeljenju, a pozitivno utiče i na izgradnju i jačanje dobrog karaktera i zdrave ličnosti kod učenika.
Naime, Dijana često primenjuje grupni i istraživački način rada, projektnu nastavu, izvodi eksperimente prilikom proučavanja fizičkih pojava, a pojedine časove realizuje na primarnim izvorima znanja na otvorenom, u muzejima ili galerijama. Po uzoru na Arhimedesovu školu matematike, učiteljica organizuje dodatnu nastavu iz matematike od 1. razreda, što je rezultiralo dobrim plasmanima njenih učenika na opštinskim i okružnim takmičenjima. Ona podstiče učenike na rad i ohrabruje ih, a posebno radi sa učenicima koji imaju poteškoća u učenju. Voli i ceni rad, a povremeno njenim časovima prisustvuju i roditelji koji preuzimaju ulogu edukatora, dok su ponekad to i sami učenici.
U doba korone, kada su đaci velik deo prošle školske godine proveli kod kuće uz online nastavu, sa još uvek neizvesnim ishodom kako će proteći ova školska godina, porazgovarali smo sa Dijanom koja nam je predstavila razne vannastavne aktivnosti koje je do sada organizovala za svoje učenike, kao podstrek i za ostale prosvetne radnike na koje načine bi mogli da realizuju nastavu i zainteresuju decu za učenje kada epidemiološka situacija to ponovo dozvoli, jer se, kroz njenu dosadašnju praksu, pokazalo da sve one veoma pozitivno utiču na razvoj mališana i njihovo dalje školovanje.
Često organizujete nastavu u muzejima i galerijama, kao i razne vannastavne aktivnosti. Možete li nam reći nešto više o tome? Koje aktivnosti su trenutno aktuelne, na čemu sa decom sada u doba korone radite, na koji način realizujete ove aktivnosti i sl?
– Saradnja sa institucijama kulture, nauke i umetnosti je intenzivna. Imamo sreću da se naša škola nalazi na odličnoj lokaciji, te je odlazak u muzeje, galerije i pozorišta deo rutine. Nezamislivo je da deca ostatke prošlosti proučavaju u učionici. To izučavaju na primarnim izvorima znanja: u Muzeju Grada Novog Sada, u Muzeju Vojvodine, Galeriji Martice srpske, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog i sl. Analiza dramskih tekstova je nezamisliva bez odlaska u Pozorište mladih koje ima odličan repertoar za decu. Takva iskustva su nemerljiva i ne mogu se porediti sa suvoparnim “obrađivanjem“ u učionici.
Nastava u doba korone pred učitelje stavlja veliku organizacijsku odgovornost i u znatnoj meri ometa organizovan odlazak u navedene institucije. Uprkos svemu, nekako uspevamo da se organizujemo, te smo intenzivirali ove aktivnosti tokom „Novosadskog dečjeg leta“. Ove godine “Novosadsko dečje leto” je realizovano tokom meseca septembra i to zahvaljujući Severini Miletić iz Dečjeg kulturnog centra.
Možete li nam pojasniti kako tačno funkcioniše ovakav vid nastave i šta on tačno podrazumeva?
– Ovakav vid nastave funkcioniše u skladu sa redovnim nastavnim aktivnostima. Tokom operativnog planiranja uvek planiram i ovakve aktivnosti, te ih povezujem sa školskim gradivom. To se u praksi pokazalo odlično jer je kvalitet dečjih znanja dublji, a usvojene navike, kao i ljubav prema umetnosti i nauci nemerljiv. Jednostavno, na ovakav način vaspitavate decu koja će imati šire poglede na svet. S obzirom da su ove vrste aktivnosti logičan nastavak nastavnih aktivnosti, nameće se zaključak da ih realizujem samo sa svojim učenicima. No, “krčka” se ideja da se ovakav vid nastave usavrši i proširi na sve novosadske osnovne škole. Naravno, ovde napominjem da ima divnih i posvećenih učitelja koji iz udaljenijih delova Novog Sada ili iz okoline dovode decu u Pozorište mladih ili u neku instituciju, ali takvom pristupu nedostaje kontinuitet. Razlog je veoma komplikovana organizacija (prevoz učenika je veliki problem).
Koliko su deca zainteresovana za ovakav vid nastave i razne aktivnosti koje organizujete s obzirom da odrastaju u neko novo doba na takozvanoj “digitalnoj ulici” i šta im se najviše dopada i privlači najviše njihove pažnje?
– Odgovorno tvrdim da deca obožavaju ove aktivnosti. Posebno vole aktivnosti u okviru dramske sekcije. Nekoliko generacija unazad moji učenici završavaju 4. razred premijernim izvođenjem dve dramske predstave na maloj sceni Pozorišta mladih. Probe i pripreme traju tokom cele školske godine. Sva deca iz odeljenja učestvuju. Neverovatna je njihova energija i upornost da predstave budu uspešne. Probe su organizovane u dve grupe po sat i po vremena. Za decu tog uzrasta, u školskim uslovima to je zaista mnogo. Zadivljujuća je njihova odgovornost na probama. O druženju i socijalizaciji da ne govorim… To je poseban benefit koji je nemoguće ostvariti pukim učioničkim radom.
Kako mališani reaguju na ove aktivnosti?
– Reakcija učenika na vannastavne aktivnosti je zadivljujuća. Npr. kad proučavamo svojstva vode, obavezno posetimo Departman za hemiju na PMF-u gde deca izvode male eksperimente ili posmatraju neke procese. Obožavaju radionice u koje su aktivno uključeni i gde mogu da doprinesu ličnim učešćem. Ambijent muzeja i pozorišta im je blizak i svaki put se raduju kad se dogovorimo o realizaciji sledeće aktivnosti. Prilikom pripremanja dramskih predstava uključeni su u kreiranje i nabavku rekvizita i kostima. Bude tu toliko kreativnih i dobrih ideja…
Da li ovakav vid nastave daje bolje rezultate od školske nastave i na koji način utiče na dalji razvoj mališana i samo učenje i usvajanje novih informacija?
– Naravno da ovakav vid nastave poboljšava rezultate i postignuća u školi. No, ono što je mnogo bitnije odnosi se na podizanje svesti učenika o značaju kulture, nauke i umetnosti. Takođe, mnogo važnije od školskih postignuća i ocena je utiranje puta ka stvaranju svestranih i kulturnih mladih osoba koje će sazrevati uz lepotu i umetnost. Zamislite samo koju kreativnu oluju pokrenete procesom stvaranja dramske predstave! Mislim da je drama deci posebno bliska jer počiva na igri. Radeći na samo jednom opširnijem dramskom tekstu deca bogate rečnik, dikciju i izražajnost na poseban i neposredan način.
Tokom dugogodišnjeg rada sa decom i organizovanja ovakvih aktivnosti sigurno ste doživeli i razne anegdote kojih se rado sećate i spominjete ih. Možete li neke od njih da podelite i sa našim čitaocima?
– Naravno da ih ima mnogo! Deca su originalna, inspirativna i duhovita. Takvu energiju ne srećete ni u jednom drugom poslu, te duboko verujem da spadam u retke srećnike koji rade najlepši posao na svetu. Pogađate, anegdota ima mnogo…
Izdvojila bih jednu, malo svežiju koja se tiče glavnog glumca – princa koji se u jednoj sceni jurnjave sapleo i udario glavom o rekvizit koji je bio na sceni. Predstavu smo izvodili reprizno u Pozorištu mladih za drugare iz naše škole. Instinktivno sam odreagovala i već sam se iza scene pripremila da reagujem. On je, sav zanesem ulogom, samo ustao, dotrčao do mene i uveravao me da se nije mnogo udario. Na svu sreću, zaista se nije povredio, ali njegova želja da predstava ne bude prekinuta je bila neverovatna.
Jednom prilikom nisam na probu mogla da dođem u zakazano vreme, te sam deci najavila da dođu petnaestak minuta kasnije. Ispostavilo se da su došli u ranije zakazano vreme; mene su samo „propustili” na probu, gurnuli mi tekst u ruke i signalizirali da budem tiha jer je proba u toku. Ma, deca su neverovatna ako ih pokrenete u dobrom pravcu!
2015. godine ste nagrađeni na konkursu za “Najboljeg edukatora Srbije”, šta Vam je to donelo i kakvo je vaše iskustvo?
– Nagrada Najbolji edukatori Srbije je posebna nagrada za posvećenost našem poslu, za izuzetan trud i zalaganje u radu sa učenicima. Pripadam drugoj generaciji dobitnika 2015. godine. Zaista je velika čast dobiti takvo priznanje koje je pandan Oskaru u prosveti. Ova nagrada sa sobom nosi veliko priznanje u struci, ali i ogromnu odgovornost.
Sa vašim mališanima organizujete i radionicu “Čitalački dnevnik”. Možete li nam reći nešto više o tome?
– Projekat “Čitalački dnevnik” je projekat koji počinje kada deca nauče da čitaju i pišu. Tačnije, počinje krajem prvog ili početkom drugog razreda. To je projekat koji podrazumeva mnogo širi spektar aktivnosti nego što je samo čitanje knjiga. Prvi korak je odlazak i kolektivno učlanjenje u Gradsku biblioteku. Naravno, učlanjenje u školsku biblioteku se podrazumeva. Takođe, ovaj projekat podrazumeva i uređenje učioničkog čitalačkog kutka. Prošle školske godine to je bilo kreiranje i izrada prave odeljenjske biblioteke u čemu su nam nemerljivu pomoć pružili roditelji. Deca dobijaju uputstvo za vođenje Čitalačkog dnevnika, kao i spisak preporučenih knjiga za čitanje. Naravno, deca spisak često prošire knjigama po izboru. Potom usledi spontana razmena knjiga i preporuka za čitanje. Takođe. Pravimo zajenički pano na koji deca sama upisuju preporuke za čitanje. Projekat se realizuje tokom naredne tri godine (drugi, teći i četvrti razred). Rezultati projekta su sjajni: sva deca čitaju (neki u većem, neki u manjem obimu, ali čitaju). U okviru ovog projekta zimi realizujemo i zajedničko čitanje bajki uz čas, tzv. “Bajku uz čajanku”.
Autor: NSHronika
Foto: Privatna arhiva
