Nikola Radin rođen je u Kotoru. Osnovnu i srednju školu završio je u Novom Sadu, gde upisuje i fakultet. Godine 1991. seli se u Brazil i tamo provodi skoro dve godine. Nakon toga, živi u Beču a 1997. i 1998. upisuje Njujoršku filmsku akademiju, smer režija i filmska produkcija. Njegov prvi dokumentarni film “About a rainy day“ završen je 2004. godine i prikazan na nekoliko festivala, između ostalih, u Pragu i Solunu. Od te godine bavi se i delfinskom terapijom kojom je inspirisan i njegov prvi roman „Dah delfina“ koji je izašao u Srbiji decembra 2013. Delfinskom terapijom bavi se i danas na potezu od Turske do Floride. Pisao je za novine i film. Živi i radi u Beču kao terapeut i autor. Fizioterapijom bavi se uporedo već gotovo dvadeset godina. Delfinsku terapiju učio je na Floridi od pionira ove relativno mlade terapeutske grane koja je nastala kao plod dugogodišnjeg istraživanja blagotvornog dejstva koje delfini imaju na ljude, pogotovo na decu sa posebnim potrebama. Nedavno je u novosadskom klubu Fabrika održana promocija njegove nove knjige “Samo odlasci” i drugog izdanja prvog romana “Dah delfina”.
Kako ste došli na ideju da se bavite Delfinoterapijom?
Sasvim slučajno, boravio sam na Floridi, tačnije u Key Largu, i tamo sam upoznao Dinu i Pitera Houglanda koji vode institut za Delfinoterapiju i počeo sa njima da radim kao fizioterapeut, a ubrzo zatim i u vodi sa delfinima. Oni su definitivno prvi uticali da počnem time da se bavim. Od tada se rado vraćam na Floridu, a sarađujem čak i češće sa delfino-terapeutskim institutom u Antaliji u Turskoj gde se trenutno nalazim, radeći sa magistrom Norbertom Trompišem.
Da li ona može da se tumači kao placebo efekat ili je zaista isceljujuća i priznata od zvanične medicine?
Ne mislim da se radi o placebo efektu, a i ne razmišljam puno o tome, koncentrisani smo isključivo na rezultate i poboljšanje stanja naših malih pacijenata. Ne samo delfinska terapija kao najbolja nego i sve druge vrste terapeutskog rada sa životinjama “priznate” su od strane zvanične medicine.
Koliko je trebalo rada i truda da biste u jednom momentu shvatili da ste izučili “zanat”?
I dalje učim. Ne smatram to nikakvim posebnim trudom, to je moj život. Ne bavim se stvarima koje ne volim i koje me ne ispunjavaju.
Kada radite sa decom delfinoterapiju da li Vam ona pomaže da se na neki način izolujete od sveta i stvarnosti?
Ne osećam potrebu da se izolujem od sveta i stvarnosti. Uživam u radu sa delfinima i decom koja boluju najčešće od celebralne paralize i autizma. Poenta je njih približiti svetu i stvarnosti, a ne odaljiti se od iste.
Šta Vas najviše motiviše i ispunjava u životu?
Najviše me ispunjavaju i motivišu dobri ljudi, volim da provodim vreme sa pozitivnim ljudima… Volim da provodim i vreme sa životinjama. Volim, do duše, i da sam sam i da meditiram, bogat socijalni život i potreba za samoćom ne isključuju jedno drugo.
Šta Vam nedostaje iz rodnog grada Novog Sada i zbog čega se rado vraćate?
Ne nedostaje mi ništa, zašto bi mi nedostajalo pa ja sam obično u Beču koji je maltene iza ćoska, mogu da dođem gotovo kad god poželim. Rado i često se vraćam zbog dragih ljudi i divnih uspomena na grad koji će zauvek ostati moj.
Američki ili Evropski san? Vaš kofer obišao je mnoga mesta, na nekima ste se zadržavali duže negde kraće, ali gde se osećate kao kod kuće?
Imam tu sreću da se relativno brzo i lako uklapam na sva mesta na kojima boravim. Trenutno se nalazim u Turskoj gde je kultura i podneblje dosta drugačije od onoga na koje sam ja navikao pa svejedno i ovde uživam i sve mi je zanimljivo i drugačije. Osećaj da sam kod kuće imam u svakoj zemlji u kojoj boravim, jer svaka zemlja i svaki narod su lepi i zanimljivi na svoj način.
Da li nakon ovih objavljenih knjiga koje su rezime vašeg dugogodišnjeg iskustva možemo da očekujemo film o delfinima?
Samo je moja prva knjiga “Dah delfina” donekle inspirisana mojim radom sa delfinima. Moja druga knjiga zbirka pripovedaka “Samo odlasci” je skup kratkih priča o ljudskim sudbinama koje nemaju nikakve veze sa mojim terapeutskim radom. Što se ekranizacije mojih dela tiče morao bi za takvu priču da se zainteresuje neko ko ima mnogo para, a nisam siguran da takve ljude interesuje ovakva tema. Možda je tako i bolje. Ja sam srećniji da što više ljudi uzme u ruke i pročita to što sam napisao do sada!
Autor i foto: Nataša Polarecki, NsHronika.rs
