Umetnički zanos, ljubav prema slikarstvu i bujica kreativnih ideja, mladu umetnicu iz Sremskih Karlovaca, Olgu Maravić, usmerili su ka sasvim neobičnom vidu likovnog izraza koji je u kratkom roku osvojio srca mnogih Novosađana. Reč je o jednoličnim i sasvim običnim crnim i belim kišobranima koje ova talentovana slikarka svojom četkicom pretvara u spektakularna i očaravajuća remek dela, te tako sive kišne dane mnogih naših sugrađana upotpunjuje, bogati i boji na najlepši mogući način. Za portal NsHronika.rs Olga govori o rađanju te krajnje nesvakidašnje ideje, metodama rada, idejama i nadahnuću, i ističe da je spoj umetnosti sa nečim korisnim i praktičnim naročito inspirativan i interesantan.
Kako se i kada rodila ideja o umetničkom iscrtavanju kišobrana?
Mislim da je više različitih situacija i razloga uticalo na nastanak ideje. Završila sam srednju školu za dizajn tekstila, i budući da mi se nikada nije ostvarila želja da postanem modni kreator i da priredim svoju samostalnu modnu reviju, poželela sam da upravo to učinim sa svojim učenicima u školi. Kako nismo bili u mogućnosti da krojimo i šijemo, tragala sam za nešto jednostavnijim rešenjem. Imajući u vidu da se interesujem za japansku kulturu njihovi kišobrani su mi u tom momentu izgledali pogodno za našu reviju i tako je sve počelo.
Zašto si za osnovno sredsto rada, takoreći podlogu i umetničko platno, izabrala baš kišobrane?
Svakako da planiram i dalje da slikam po platnu, ali kišobrani su sada zauzeli veći deo mog srca jer predstavljaju moje „žive i hodajuće“ slike. Lepota oslikavanja kišobrana je u tome što od njega u isto vreme imate koristi, a nešto što volite uvek možete da ponesete sa sobom i da vam to uveseli i ulepša dan. U to sam se definitivno uverila i sama. A kao dodatni plus, vaš veseli kišobran može svako da vidi jer mu, za razliku od klasičnih slika, nije mesto na zidu neke sobe.
Kojim bojima i materijalima se služiš, i koliko vremena je potrebno za iscrtavanje jednog kišobrana?
Još uvek eksperimentišem sa materijalima, ali za sada se najviše služim uljanim bojama. Da bi se oslikao ili iscrtao kišobran potrebno je izdvojiti određeno vreme, ali svaki je priča za sebe i vreme za izradu varira. Sve zavisi od toga koliko je slika i crtež kompleksan. Okvirno za izradu jednog kišobrana potrebno je između sedam i 10 dana.
Koji motivi se najčešće traže, i da li ljudi dolaze sa konkretnim predlozima ili ti dopuštaju da sama pretočiš njihove ideje i zamisli u crtež?
Ima različitih motiva i to mi je drago, jer ne želim da postanem mašina koja stalno radi jedno te isto, na identičan način. Najčešći motivi su neke poznate arhitektonske građevine – Karlovačka gimnazija, Petrovaradinska tvrđava…, cvetni motivi i portreti poznatih ličnosti. Ali ono što mi je bilo najinteresantnije za rad jesu neke lične priče koje ljudi žele da ovekoveče na ovaj način, motivi iz knjiga ili crtanih filmova. Uglavnom mi ljudi daju svu slobodu, ali se pre početka sve detaljno izdogovaramo.
Kakve su reakcije ljudi kada ugledaju i dobiju svoj jedinstveni kišobran, sa simbolima i motivima koji zauzimaju naročito mesto u njihovom životu?
Na moju veliku žalost nisam u mogućnosti svačije reakcije da vidim uživo, jer neke kišobrane šaljem poštom, ne uručujem sve lično. Veliki broj ljudi mi napiše posle utiske, ali sam svesna da nije to to. Reakcije koje sam viđala su uvek bile pozitivne, ali osmeh ljudi mi je najviše govorio koliko su stvarno zadovoljni, posebno komentari tipa: „E, uživo izgleda još bolje“.
Gde pronalaziš inspiraciju za svoj rad?
Zavisi od teme… Pomoćna sredstva i ideje pronalazim na internetu i fotografijama, a inspiraciju u sebi samoj. To nekako ide po osećaju, ili pak u razgovoru sa ljudima – što mi bolje iznesu svoju ideju i želju, ja ću se lakše inspirisati.
Iscrtavanje kišobrana je postao i deo tvog nastavnog programa u školi u kojoj predaješ likovnu kulturu. Kakve su reakcije dece budući da je reč o netipičnom vidu ispoljavanja kreativnosti?
Deci je to bio veliki izazov i bili su oduševljeni idejom da urade nešto tako nesvakidašnje, posebno kada sam im rekla da će njihovi kišobrani biti na modnoj reviji i da će ih oni sami predstaviti i prikazati publici. Izložbu, tj. modnu reviju smo organizovali za proslavu Dana škole u OŠ ”23. oktobar” u Sremskim Karlovcima, a deca koja su oslikavala kišobrane su moji učenici sa likovne sekcije. Oslikano je i predstavljeno 20 kišobrana od kojih je 10 ostalo učenicima kao nagrada za dobar rad i uspomenu, a ostalih 10 su posle revije upravo oni poklonili gostima koji su došli na proslavu. Tema te prve izložbe su bili motivi iz japanske kulture, a publika je bila veoma prijatno iznenađeni, te su utisci bili isključivo pozitivini.
Da li od umetnosti danas može da se živi?
Diskutabilno… Zavisi od koje umetnosti, jer danas se za sve i svašta kaže da je umetnost. Lično ja od ovakve vrste umetnosti, ako se može nazvati tako, ne bih mogla živeti jer radim po porudžbini. Za mene je to jedan lep hobi, poslić sa kojim mogu da prikažem svojih ruku delo na jedan drugačiji način. Moje slike neće stajati u galeriji na zidu, ali će u jednom momentu, kada padne kiša, biti svuda po gradu.
Kakvi su ti planovi za budućnost? Da li planiraš da organizuješ još jednu reviju svojih kišobrana?
Moji dalji planovi su da i dalje radim ovo što sam započela. Želim što više kišobrana da oslikam, i da što većem broju ljudi izmamim osmeh, i na ovaj način ulepšam tmuran i kišni dan. Što se tiče revije, volela bih ponovo da napravim jednu sa svojim učenicima, ali da ovoga puta bude više kišobrana i da budu mnogo ozbiljne urađeni, sa nekom efektnom tematikom.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
