Petar Puača davno je ostvario dečački san da zaigra u prvom timu “Crvene Zvezde”. Osetio je i čari igranja u Seriji A i ta iskustva danas za njega nemaju cenu. Kako je nedavno obeležio desetogodišnjicu postojanja Škole fudbala “Petar Puača” koju je osnovao zajedno sa svojom suprugom Ivonom, na ovu, te i na temu njegovih prvih finti i fudbalskih koraka popričali smo krajnje iskreno, a on se sa setom prisetio svojih fudbalskih početaka.
Po čemu pamtite detinjstvo na Novom Beogradu?
– Pamtim ga po po drugovima iz škole i po prvim fudbalskim koracima na skolskom igralištu.
Gde ste započeli vaše prve fudbalske korake, finte?
– Fudbal sam igrao ispred zgrade i u školi i u FK “Bežaniji”, jer mi je bila blizu. Ubrzo sam prešao u “Crvenu zvezdu”, klub u kojem sam bio od 10 do 12 godine života. Došao sam tu, sa deset godina i mogu da kažem da je to stvarno najlepši period u mom životu i fudbalskoj karijeri. Kako vreme odmiče, jedino mi se to vrednuje kao veliki uspeh, naravno pored inostranih klubova u tada najjačim ligama, italianskoj, španskoj, francuskoj. Interesantno je da svuda svi pitaju samo za “Crvenu zvezdu” i Dragana Džajića. Svetske vrednosti.
A prelazak u “Partizan”? Pod kakvim okolnostima se to dogodilo?
– U Partizanu sam bio veoma kratko. Na moju veliku sreću, prešao sam u OFK “Beograd” i tu je došao kraj mojim lutanjima.
Koliko golova ste postigli u toku karijere i koji meč posebno pamtite?
– U svojoj bogatoj karijeri postigao sam u 220 golova. Posebno pamtim četiri derbija koja sam igrao u dresu “crveno-belih” protiv “Partizana”.
Kada i kako ste odlučili da se preselite u Novi Sad, s obzirom na to da ste rođeni Beograđanin?
– Pred kraj moje igračke karijere operisan sam i upućen od sttrane hrvatskog doktora Nemeca kod novosadskih stručnjaka na rehabilitaciju, koja je trajala tri meseca. Moja supruga je tada bila u poslednjim mesecima trudnoće, a ja na prekretnici, zalasku karijere. Mnogo nam se svideo Novi Sad, a ja sam 2000. godine igrao u “Vojvodini” i poznavao dosta ljudi ovde. I tako, rodila se naša kćerka, iskrsla ideja za školu. Sve je to krenulo svojim tokom, ispostavilo se, veoma dobro…
Da li ste ikada pomišljali čime biste mogli da se bavite posle završetka karijere?
– Ne, nisam nikad razmišljao u tom pravcu. Ali zato je moja supruga to sve osmislila i ispunila me u potpunosti.
Kako je nastala ideja za školu fudbala?
– Moja supruga Ivona, koja mi je podrška uvek i svuda, posavetovala me je da treba da ostanem u fudbalu jer sam stvarno fanatik, a rad sa decom je divan i zaista uživam u tome.
Nedavno ste obeležili i desetotodišnjicu postojanja škole fudbala. U čemu je tajna vašeg uspeha?
– Tajna mog uspeha je u mom maničnom fanatizmu i izuzetno kvalitetnom radu na terenu. To svi kažu. Ivona sve ostalo vodi besprekorno. I, hvala joj na tome!
Čemu i kako to učite decu da budu uspešnija od svojih vršnjaka?
– Učim ih samopouzdanju, borbi. Kako? Mislim da mi je to dar koji umem da prenesem na decu. Moja deca, sigurno će biti “lavovi” u životu ako ne uspeju u fudbalu. U bilo kojoj oblasti, sigurno će biti najbolji. Pobednici!
Šta je to što vas izdvaja od drugih škola fudbala?
– Verovatno veliko iskustvo i karijera, treninzi sa vrhunskim trenerima i u velikim klubovima. Uvek se čudim roditeljima koji dete vode kod nekog ko nema mnogo dodirnih tačaka sa vrhunskim fudbalom. To je kao kad odvedete dete na zanat kod obućara koji nikad nije napravio cipele, već lepio flekice.
Kako birate “najbolje među najboljima”?
– Imam oko za talente, a ko ima neke nedostatke ja to svojim savetima nadogradim.
Koliko godina imaju najmlađi fudbaleri?
– Škola fudbala nam je od pet do 12 godina, posle čega u klubu imamo petliće, pionire, kadete i omladince. Ukupno smo za devet godina osvojili 2035 pehara i 20 titula prvaka Srbije plus 155 turnira. Čak 16 puta bili smo prvaci Srbije u različitim kategorijama.
Na koga ili na šta ste u svom životu najviše ponosni?
– Iznad svega ponosan na moju kćerku Emanuelu. Ona je moj najveći uspeh!
Koji su vam planovi za naredni period?
– Imamo velikih planova. Ali, neka to bude iznenađenje za sve.
Autor: Tamara Kovačević
Foto: Mladen Sekulić; Privatna arhiva
