Kamanče je instrument koji na ovim prostorima retko imamo priliku da čujemo uživo. Međutim, na festivalu „Pocket Globe” u Novom Sadu, mi ćemo uskoro slušati i kamanče i kemenče (turska varijanta tradicionalnog gudačkog instrumenta donekle sličnog zvuka). Dok će se kemenčeu odvijati svirka Derje Tirkana (Derya Türkan) u triju Singer of Tales Damira Imamovića, na otvaranju festivala u Novosadskoj Sinagogi (10.11), umetnost muziciranja na iranskom kamančeu predstaviće nam Kejhan Kalhor (Kayhan), u Pozorištu mladih, 12. novembra.
Kejhan je ogromno ime u svetu muzike. Rođen u Teheranu, 1963, u kurdskoj porodici, već u ranoj mladosti je počeo da se ističe svojim muziciranjem. Duboko se posvetivši iranskoj muzičkoj tradiciji, puno je putovao, učio od brojnih umetnika, širio vidike, školovao se u inostranstvu, „osvojio” koncertne scene širom sveta i dobio nagrade i priznanja. Danas živi u SAD i ne prestaje da se umetnički usavršava. Na festivalu „Pocket Globe”, koji organizuje Udruženje „Ring Ring” u okviru programskog luka „Druga? Evropa” projekta „Novi Sad – Evropska prestonica kulture”, imaćemo čast da ovog velikog umetnika slušamo u hvaljenom duu sa još jednim izuzetnim umetnikom, Erdalom Erzindžanom (Erzincan) iz Turske, sviračem baglame i vokalistom.
Persijska/iranska muzika ima dugu istoriju i cenjena je širom sveta. Osim toga, Iran i Jugoslavija su u prošlosti imali odlične političke i ekonomske odnose. Uprkos svemu tome, kao umetnik Vi još uvek niste stigli do većeg broja gradova bivše Jugoslavije, pa i šire, Balkana. U tom smislu je značajno što ćete ovoga puta imati čak tri koncerta u regiji (Zagreb, Sarajevo, Novi Sad).
– Da, već sam svirao na Balkanu, a možda ću vas iznenaditi podatkom da sam, kao sedamnaestogodišnjak, šest meseci živeo u bivšoj Jugoslaviji. Istina je da su Iran i Jugoslavija imali mnoge političkih i društvenih spona, ali nažalost, to se promenilo nakon Iranske revolucije, 1979. godine. Do sada sam nastupao u Crnoj Gori, Sloveniji i Makedoniji, zatim u Rumuniji i još nekim zemljama. Međutim, iz meni nepoznatih razloga, na Balkanu zaista nisam bio često pozivan. Postoji mnogo kulturnih vrednosti iz starih vremena koje delimo, i društveni životi i stavovi su vrlo slični uprkos političkim promenama u našim zemljama, koje se dešavaju s vremena na vreme. Jako poštujem ljude iz ovog dela sveta i imam vrlo lepe uspomene iz vremena koje sam proveo u bivšoj Jugoslaviji, a to je bilo uglavnom u Beogradu, Zagrebu i Mariboru. Veoma sam uzbuđen što ću nakon gotovo trideset pet godina ponovo da dođem ovde.
Svirali ste s mnogim velikim umetnicima iz raznih krajeva sveta, ali ipak uspevate da ostanete jedinstveni i uvek u dodiru sa svojom rodnom tradicijom i kulturom. Kako postižete tako dobar balans čvrstog muzičkog stava, elastičnosti i prilagodljivosti?
– Postoje dva odgovora na ovo pitanje: jednostavniji i dublji, složeniji. Prvi glasi: Volim muziku i živim za to da na sceni nastupam pred publikom iz čitavog sveta! Pritom, ja imam potrebu da se upoznam sa svakom kulturom – a kulturu čine umetnici, narod, tradicija – da učim o njoj i od nje, upravo da bi to, onda, moglo da se odrazi na moj umetnički rad. Moram, dakle, stalno da ažuriram sopstveno znanje o različitim muzičkim kulturama, kao i o njihovim novim talentima, sa kojima bih eventualno mogao da sarađujem nakon što upoznam njihove načine prevođenja sopstvenih starih kultura na moderan jezik. Ovo je trajni proces… Na drugoj strani, smatram da bi svaki umetnik, koji želi da se uklopi u world music, trebalo najpre da dubinski upozna i razume vlastitu tradiciju. To je i prolaz ka stazi na kojoj bi svi naredni koraci bili preduzeti. Imao sam sreću da kao vrlo mlad radim sa starim, legendarnim imenima iranske muzičke tradicije, da rastem sa njima i učim od njih. To mi je dalo jedinstvenu poziciju u svetu iranskog nasleđa, jer sam istovremeno bio blizak i mlađim generacijama. Poštujem sve muzičke tradicije i trudim se da ih proučavam, istražujem, kao i umetnike, nosioce tih tradicija, a koji su manje-više u istoj životnoj dobi ili istog društvenog statusa kao ja, zbog čega se na sličan način odnosimo prema našim društvima, a i mnogo bolje komuniciramo. Nikada nisam slučajno odabrao izvođača druge muzičke tradicije. Uvek sam gledao da prvo započnem prijateljstvo i da, potom, polako uđem u profesionalnu saradnju. Težim tome da izgradim dugotrajni muzički odnos u kojem obe strane (u slučaju duo projekata) rastu zajedno, muzički i kao ljudi. Jako uživam u ovom procesu i gotovo svi projekti koje sam davno započeo još uvek postoje. Projekat sa Erdalom Erzindžanom je krenuo pre osamnaest godina i nas dvojica još uvek istražujemo i razvijamo muzički jezik koji smo tada započeli. I dalje radimo turneje zajedno, a puno smo bliskiji kao prijatelji, tako da uživamo u svakom minutu. Mislim da je to izuzetno važan element, koji muziku čini istinskom i smislenom.
Koja je uloga kamančea u tradicionalnoj muzici i koliko je jaka veza između ovog instrumenta i repertoara radif?
– Kamanče je verovatno predak većine gudačkih instrumenata, koji dolaze iz raznih krajeva sveta. Nastao je u Srednjoj Aziji i putovao je na istok i zapad gde je dobijao druge oblike. Kineski erhu, hu-ch’in, rebek, lira, baš kao i porodica violina – svi su bili inspirirani kamančeom. Naravno, kamanče je razvijano, te je postajalo potpuniji, bogatiji instrument nego što je bilo tokom niza vekova. Kamanče je jedan od najvažnijih instrumenata u narodnoj muzici nekoliko regija Irana. Pritom, sam jezik, akcenat, tehnike sviranja tradicionalnog kamančea, kao i materijal koji se koristi za izradu instrumenta, različiti su u gotovo svakog regiji. I danas je kamanče vrlo važan instrument u sviranju i učenju radifa. Za učenje kamančea zainteresovano je desetine hiljada mladih učenika…
Među mnogim vašim projektima, čini se da je publici posebno drag upravo duo sa Erdalom Erzindžanom. Koja je to hemija koja veže vas i Erdala? Ili vaše kamanče i njegovu baglamu? Ili Persiju i Anadoliju?
– Muzika Persije (Irana) u dobroj meri vuče korene i pripada istoj porodici zvučnih tradicija kao i muzika Anadolije. Pritom, kako Erdal i ja stalno razvijamo naš projekat i idemo sve dalje, muzički jezici naših tradicija, koje smo obojica uveliko odlično poznavali, sve se više stapaju i postajao Jedno. Lično sam fasciniran vrhunskim Erdalovim majstorstvom i njegovim dostizanjem umetničkih visina do kojih do sada nije stigao nijedan svirač baglame. Naša saradnja je za obojicu pravo duhovno iskustvo!
Nagrada WOMEX-a za istaknutog umetnika, koju ste dobili pre tri godine, svojevrsni je ekvivalent drugim poznatim muzičkim nagradama. Šta mislite o nagradama? Ima li to ikakvog uticaja na vašu karijeru u svetu, ali i u rodnom kraju, Iranu?
– Nažalost, nema mnogo nagrada koje se dodeljuju u svetu muzike, a one vrlo poznate su izrazito komercijalne. Priznanje „WOMEX Artist Award” nije među njima! Od svih nagrada koje sam do sada dobio kao muzičar, WOMEX-ova nagrada mi jeste najznačajnija, delom zbog toga što su je ranije dobila neka velika imena muzike sveta, kojima sam se jako divio. A, kao što sam rekao na ceremoniji dodele u Tampereu, ja to ne vidim kao lični uspeh, već kao dostignuće svih mojih kolega, muzičara Irana. Bilo mi je zadovoljstvo da primim tu nagradu u ime muzičke zajednice Irana i da je upravo njoj posvetim.
Autor: Marija Vitas
Foto: Bojan Đorđević
