Radoje Čupić, prvak drame u Srpskom narodnom pozorištu, glumac, reditelj i vizionar, otvoreno nam je govorio o svom radu, problemima u kojima je kultura, sećanjima na “bezbrižniji” Novi Sad i o svojoj veri u mlade ljude koji dolaze.
Projekat RAI TV, film „Anđeo Sarajeva“, premijerno je prikazan sredinom januara u Italiji. Vi ste tumačili jednu od uloga, pa nam recite kakve utiske nosite sa snimanja?
Priča je rađena po istinitom događaju, jedan novinar je usvojio devojčicu iz sirotišta u Sarajevu i napisao je knjigu o tome “Ne pitaj Zašto” po kojoj je snimljen film. Tema je ratno Sarajevo, mislim da je film uspeo da od jednog intimnog doživljaja napravi pravi antiratni film. Nosim sjajne utiske sa snimanja, a moram reći da su kolege iz Italije bile divne i da sam ostvario lepa prijateljstva.
Za Film “Bacin Salaš” vi potpisujete režiju i scenario, kada možemo očekivati premijeru?
Bacin Salaš je trenutno u zastoju, zbog problema koji su se desili usled nesporazuma oko plaćanja poreza. Projekat je finansiran od strane pokrajine, koja je imala svoje uslove, koje moj producent nije ispoštovao.
Hteo sam da pružim šansu mladom producentu, jer je jedna od mojih glavnih ideja da se mladim ljudima pruži šansa, ali se to ovog puta nije pokazalo kao dobra ideja. Mislim da sam pogrešio što nisam angažovao nekog producenta sa iskustvom a kao koproducenta uključio mlade snage kojei bi mnogo naučile a ja danas ne bih čekao sedam meseci na snimanje.
Situacija se trenutno rešava i ja se nadam da ćemo uskoro nastaviti, jer je to jedan divan vojvođanski film sa sjajnom ekipom glumaca.
Na repertoaru Pozorišta Mladih, Estrogen i Testosteron, predstave koje ste uradili bave se muško-ženskim odnosima, dokazujete da ta tema nikad ne zastareva?
To je večita tema, a komedija je nasušno potrebna. Publika želi da se opusti i uživa. Drago mi je što je Pozorište Mladih, jednim velikim delom, mojim predstavama doživelo svoj procvat i što sam na neki način uspeo da promovišem taj ansambl. U prošlosti je ono bilo poznato po gostovanjima beogradskih predstava, a kada pogledate da je to jedino gradsko pozorište, pored Ujvideki Sinhaza, onda je njegovo promovisanje zaista važno.
Da li ste razmišljali da se pored glume i režije bavite pedagoškim radom?
Razmišljao sam o tome jedno vreme i moram da kažem da je za mene to “sveti posao” i veoma odgovoran. Ali sada, u ovim godinama, morao bih da se odreknem glume i režije i da se posvetim isključivo tome, a nisam još spreman sve to da napustim.
Obrazovanje je kod nas potpuno hendikepirano. Mislim da u ovom trenutku ne postoji politička volja da se to promeni.
Kultura i obrazovanje su temelji jednog naroda i ako se to uništi, gubimo svoj identitet. Raduje me okupacija bioskopa Zvezda jer je to značajan korak u povratku kulture na pravi put. Iz nesigurnosti i mogućeg propadanja, počinje da se stvara novi vid umetnosti i zaista očekujem da će mladi ljudi uzeti stvar u svoje ruke.
Mislite li da ljudi danas ređe posećuju pozorišta?
Ja nemam taj utisak da se proredila publika. Kada je predstava dobro urađena, ona uvek nađe svoju publiku.
Uvek može više i bolje, ali pozorište prolazi kroz probleme kao i ova zemlja. Ne možemo da radimo mnogo, treba u tom malom odabiru pronaći nešto dovoljno dobro, da se od lokalnog napravi globalno, e to je prava majstorija!
Šta vama predstavlja Novi Sad?
Novi Sad se jako promenio. Za mene je najlepši period bio osamdesetih godina kada je život bio pristojan,a grad je bio široko mesto, otvoreno za sve. Bili smo bezbrižni! To je Novi Sad koji pamtim i volim.
Danas je to moje Novo Naselje, tu živim i očarava me taj mir, tišina, urbanistički je lepo projektovano i uređeno, a to je danas u našem gradu, na žalost, prava retkost.
Autor: Bojana Šević
