“Radim u pozorištu koje zauzima puno prostora, mnogo košta a zapravo je jedno neprijatno mesto! Nisam zadovoljan kako SNP u celini deluje, ali ukleta je organizacija i struktura, i verovatno ljudi koji ga vode ne mogu bolje”, kaže jedan od naših najeminentnijih glumaca i reditelja, Radoslav Milenković. Nebrojen broj uloga i režija, kao i najznačajnijih nagrada, svrstava ga u sam vrh pozorišne i filmske umetnosti. Pasionirani je ljubitelj knjiga, i kako kaže, strast prema čitanju nikada neće iščeznuti..
Šta vama predstavlja Novi Sad?
To je grad u kom sam se rodio i živeo do svoje 23 godine. U njemu sam se formirao, osvestio i postao čovek! Postoji nekoliko adresa koje su mi značajne, jedne se i ne sećam, u pitanju je Šangaj, tada sam bio mali i slušao sam samo priče o tom periodu..Nakon toga sam živeo u Krilovoj ulici, na Grbavici. Ta kuća, nažalost, više ne postoji, sada je tu neka grozna višespratnica, mada je ostatak ulice ostao isti, još uvek ima tih starih kućica. Taj deo je nakada bio živopisan i podsećao je na Siciliju, imali smo dve livadice na kojima smo igrali fudbal, i danas kada prođem tom ulicom sećanja me vrate u detinjstvo. Nakon osmog razreda, preselili smo se na Satelit i to je bio dobar proleterski kraj. Sećam se da sam baš tu, u nekom domu, prvi put gledao glumca Stevana Šalajića, koji je u monodrami plakao i to mi je ostavilo neki neizbrisiv trag.
Glumu ste završili u Novom Sadu u klasi profesora Branka Pleše, a režiju u Beogradu u klasi profesora Dejana Mijača. Koliko je za budućeg glumca, reditelja važno u čijoj je klasi?
Profesori su veoma bitni, jer nije svejedno kod koga učiš zanat, etiku posla, i uopšte ko te uvodi u taj novi svet. Koliko iskrenosti , poštenja i predanosti vam pruža! Pedagogija je roditeljska stvar i stoga je važno ko će te otvoriti, osloboditi, na posletku i vaspitati i pripremiti da budeš profesionalac. Mislim da sam imao sreću, jer sam bio u klasi koju je vodio Branko Pleša. Od svih ljudi koje sam do sada upoznao, mogu da kažem da je Pleša bio jedini i pravi genijalac.. Dejana Mijača smatram fantastičnim rediteljem i od njega sam naučio da stvari svodim surovo na siže, činjenice, radnju.. Groteskni karakter, kao i sklonost ka ruganju odlikuju Mijačev rediteljski karakter, i u ono vreme, zajedno sa, tada docentom, Egonom Savinom, ja zaista nisam mogao imati bolje profesore, i ponosan sam zbog toga.
Deset godina ste član SNP kao reditelj drame, kakva su vaša iskustva?
Radim u pozorištu koje zauzima puno prostora, mnogo košta a zapravo je jedno neprijatno mesto. Nisam zadovoljan kako SNP u celini deluje, ali ukleta je i organizacija i struktura i verovatno ljudi koji ga vode ne mogu bolje. Užasni su problemi na scenama. Glavna scena „Pera Dobrinović“ nema cugove, bedno je opremljena osvetljenjem a zbog vizure, ne postoji način da publika jednovremeno vidi isto. Zaista je tužno i potresno da ovaj grad za 150 godina nije mogao da sazida jedno pravo pozorište, tako da je Novi Sad u generalu, bez pozorišne scene!
Da li je veća čar u glumi ili u režiji i na kome je veća odgovornost?
Gluma i režija, podjednako imaju svoje čari i muke, postoje neke razlike u tehničkom i zanatskom smislu, ali je generalno isto. Jednako je uzbudljivo stvarati predstavu i kao glumac i kao reditelj. Postoje periodi kada više režiram, ali to je sticaj okolnosti i ne zavisi od mene. Ako posmatramo pitanje odgovornosti, isto je, svi su podjednako zaslužni za uspeh ili neuspeh predstave. Po prirodi stvari, reditelj stvara celinu, ali bez glumaca ta celina ne može da se upotpuni.
Bliži se pravi jubilej, uskoro ćete imati 1500-to izvođenje monodrame „Naši dani“ koju igrati dugi niz godina. Kako se pripremate za tu predstavu?
Ova predstava je tehnički i fizički jako zahtevna. Traje sat i petnaest minuta i ima 38 likova, od kojih su na sceni uvek barem dva. Tako da je na sceni uvek neka gužva, a ustvari sam ja sam nosilac svih tih likova. Bez obzira što je igram već dugo, tokom svih godina, svašta u predstavu uđe, i ona nije okamenjena. Kao kad skijate na istoj stazi godinama, nikada ne možete znati na koji ćete kamen naići na toj utabanoj putanji, tako je i u mom izvođenju. U toku dana, prođem ceo tekst, preslišavajući se i zaista mislim da je to jedna vrsta slaloma.
Mislite li da su glumci iz Novog Sada uskraćeni za uloge na filmu u odnosu na svoje kolege iz Beograda?
Ne mislim! Imate glumce iz Novog Sada koji veoma uspešno igraju u filmovima i tv serijama. Svaki reditelj želi da ima što bolje glumce, niko ne bira po tome odakle ko dolazi. Znate li koliko ima glumaca u Beogradu koji ne rade!? Deset puta više nego u Novom Sadu. Nemam osećanje te atarske podele. Mislim da je problem što novosadske produkcije nema, što je apsurdno, jer ovde ima više para nego u prestonici. Nema lobija, to su predrasude, postoji samo želja za samoizolacijom iz neke umišljene neželjenosti. To je sveukupno, loš provincijski stereotip. Kada si uplašen, lenj i frustriran, lako nađeš izgovor!
Napravili ste veliki broj režija u pozorištu, planirate li da režirate i neki film?
Ne! Režiranje filma podrazumeva višegodišnji napor, prvo da napravite film, pa da on stigne do publike, a onda se suočite sa surovom realnošću u kojoj ova zemlja nema bioskope, i onda ispada da praviš film za sebe. Ja se iskreno divim ljudima koji snimaju filmove, potpuno sam zapanjen i klanjam se do zemlje svakom ko uspe da napravi kvalitetan i ozbiljan film u ovakvim okolnostima.
Postoji li još neka pasija u vašem životu, pored glume i režije?
Čitanje mi je strast, obožavam knjige! Sada se ponovo vraćam nekim delima, pa se često iz toga javljaju projekti. Trenutno sam u Gogolju, voleo bih da napravim „Mrtve duše“, ali to je nešto što ne može ciljano da se desi. Preporučio bih svima da čitaju, nije bitno šta, samo nek se čita. Da bi razumeli svet, moramo saznati više o njemu, a znanje o svetu je u knjigama. U današnje vreme, nažalost, ljudi često brkaju informaciju i znanje.
Koja bi bila vaša poruka mladim glumcima i rediteljima, koji su na početku svoje karijere?
Moja preporuka je da rade na sebi, da usavršavaju umetnost, i da budu strpljivi! Ono što je naročito važno je da u pregovorima sa producentima, upravnicima, pozorištima, dobro čitaju ugovore i da kada im jedan dan kasni honorar, odmah tuže pozorište. Morali bi se ponašati kao zreli i odgovorni ljudi i ne dozvoliti da niko zloupotrebi njihovu želju za scenom i dokazivanjem!
Autor: Bojana Šević, nshronika.rs
