Radovan Jokić, slikar i bivši gradski sekretar za kulturu. Čovek čija je „vladavina“ ostavila veliki pečat u Novom Sadu. Danas je pomoćnik direktora u turističkoj organizaciji grada, a za sebe kaže da je ratnik za kulturu. Sa nostalgijom se seća vremena kada se borio za ideju o podizanju kulturološke svesti misleći da će vatru koju je on tada zapalio, nastaviti da neguju njegovi naslednici.. Na žalost, taj plamen se ugasio!
Mnogi komentarišu kako je Novi Sad u vreme kada ste vi bili gradski sekretar za kulturu, doživeo pravu renesansu. Kako gledate na taj period?
Mislim da smo mi u ono vreme bili „Incident“! Prihvatio sam poziv tadašnje gradonačelnice Maje Gojković, jer sam smatrao da mogu nešto korisno da učinim za ovaj grad. Kada nešto radite, morate se ozbiljno posvetiti tome. Mogu slobodno da kažem da sam jedini pokušao da iz svega izvučem kreativnost. U ono vreme je u ponudi bio samo Exit i nekolicina projekata, koji su tada bili dostupni samo zatvorenom krugu elite. Želeo sam da se otvorimo prema široj javnosti i da ljudi počnu da konzumiraju kulturu, kao nešto što nam je nasušno potrebno.
Postavkom konja i krava u centru grada, uspeli smo da naparavimo jednu vrstu mosta između subkulture i nekih viših slojeva, što se pokazalo veoma uspešnim projektom.
Ponosan sam na izložbe: Endija Vorhola, Goje, Pikasa, Miroa i mnogih vrhunskih umetnika, koje sam uspeo da realizujem uz minimalna sredstva. Znate, nije pitanje finansija, to nije primarni zahtev, sve zavisi od toga koliko ste otvoreni da se borite sa samim sobom! Sa ove vremenske distance, mogu da sagledam koliko smo mi zapravo učinili za Novi Sad, a najveći kompliment mi je što me ljudi i danas zaustavljaju na ulici i odaju mi priznanje za nešto, što je svakako ostavilo jedan blistav trag.
Imali ste ideju da se stubovi Mosta Franje Josifa upotrebe u umetničke svrhe. Recite nam nešto više o tome?
Ti stubovi su za mene dragoceni, ekskluzivni postamenti! Ovde su mostovi toliko sanjani i željeni, da se čak i Dunav doživljava kao neka mentalna prepreka, možda zato što nikad nismo imali dovoljno mostova.. Došao sam na ideju da napravimo skulpture na sred Dunava, kao jednu vrstu duhovne transformacije. Želeo sam da ti, svedoci nekog prošlog vremena, koji su se održali uprkos svemu, postanu nosači vertikala, i time dobiju sasvim drugu funkciju. Zamislite tri ogromne skulpture na Dunavu?! Bilo bi neprocenjljivo u svakom smislu i pokazalo bi Novi Sad drugačijim, kakav on i zaslužuje da bude. Takvi spomenici bi bili marker koji nas određuje!
Zašto na ulicama Novog Sada niču samo spomenici i statue “banalnog realizma” ?
Zato što vlada globalno neinteresovanje u institucijama kulture! Ne postoji vreme kada ljudi nisu zainteresovani za kulturu, pitanje je samo, kakav im se sadržaj servira!
U umetnosti, sve što radite je trajno i zato uvek morate obaviti mnoštvo promišljanja, pre nego što povučete neki potez. Produkt toga je nešto lepo, međutim, na žalost ima više loših stvari.. Pravi primer za to su upravo ti spomenici po gradu, koji će zauvek biti prikaz loših postavki, slika našeg mentalnog sklopa.
Vaš rad je zimus bio izložen u Beču na izložbi srpske i vojvođanske umetnosti povodom 100 godina od početka Velikog rata. Kako je ovaj uspeh dočekan u Novom Sadu?
Drago mi je da me je neko uopšte selektovao da svojim radom, predstavljam slikarstvo Vojvodine. Veliko zadovoljstvo mi je pričinjavala činjenica da je u jednoj od najpoznatijih galerija na svetu bilo zastupljeno dosta autora iz Novog Sada.
Izložba je naišla na veliku pažnju Beča, gde je njihova akademija umetnosti došla u zvaničnu posetu i cela postavka je bila na visokom državnom nivou.
Kada se posle takvog , svetskog priznanja vratite u ovu sredinu, u kojoj vlada totalna nezainteresovanost za kulturu, to vas jako destabilizuje! Zaista je za mene bilo poražavajuće da molim novinare, da ih doslovno vučem za rukav, da objave par rečenica o nečemu što je od tako velikog značaja za ovaj grad.
Da li to znači da ste pesimista u pogledu promovisanja Novog Sada kao “Evropske prestonice kulture” u 2021. ?
Teško pitanje. Na žalost jesam pesimista, jer ne vidim volju ljudi koji su me nasledili da nastave makar jedan delić onoga, što smo mi sa velikim entuzijazmom započeli.
Nadao sam se, da kada se jednom zapali ta vatra, negovaće se i razbuktati još više, ali ona se ugasila.
Kada vam direktor kulturnnog centra ne radi ništa, troši svoje vreme na borbu sa okolinom, sa potpunim odsustvom ideja, ja ne mogu da budem optimističan.
Poznato je da ste strastveni ljubitelj motora. Koja vam je bila najzanimljivija motoraška tura?
Meni je uvek omiljena tura ona koja će se tek desiti. Prošle godine sam bio na Braču i to je bilo predivno iskustvo. Išli smo preko Prjedora i Mrkonjić Grada, zaustavljajući se na prelepim splavovima Krke. Savršeno je kada ste motorom, jer vam to omogućava da obiđete celo ostrvo sa svih mogućih strana, i da svaki put pronađete neke nove i zanimljive staze. Ove godine planiram da obiđem jug Italije i to me veoma raduje!
Kada vidite sve te lepote, bude vam žao što niko nije nije vekovima uređivao ovu našu zemlju, koja bi svakako imala mnogo toga da ponudi. Fruška gora bi bila veoma interesantana za motoraše, mislim da bi u nju trebao da se uloži neki minimum sredstava i ona bi postala prava atrakcija za ovakav vid turizma.
Autor: Bojana Šević
