Sergej Milinković-Savić, reperezentativac je omladinskog tima Srbije i od skora igrač belgijskog Genka. Započeo je svoju karijeru u školi fudbalskog kluba Vojvodina, gde je ostvario i svoje prve rezultate. Od najranijeg detinjstva, je zavoleo sport, jer su mu roditelji kao profesionalni sportisti preneli tu ljubav i takmičarski duh. Kvalitet i profesionalizam koji je pokazao sa nepunih dvadeset godina, Sergeja je rano odvojio od porodice i njegovih najmilijih. Na njegovu sreću, kako i sam kaže u Belgiji je sa devojkom, koja mu je najveća podrška i oslanac.
Potičeš iz sportske porodice. Da li je to bio glavni preduslov da počneš da treniraš fudbal?
Potičem iz sportske porodice, moj otac se profesionalno bavio fudbalom, a majka je bivša košarkašica. Opredeljenje za fudbal bilo je nekako prirodno, od rođenja, ako pitate moje roditelje, reći će vam da sam se rodio sa fudbalskom lopotom. Moje odrastanje obeležio je ovaj sport, jer sam uz oca upoznavao sve čari fudbala, koji je logično, postao moj zivot.
Svoju profesionalnu karijeru si započeo u klubu Vojvodina. Podeli sa nama svoja iskustva iz tog perioda?
Prve korake sam napravio u FK Vojvodini, što je za mene jedno divno i nezaboravno iskustvo koje cu večno pamtiti. Uvek je bitna osnova koju steknete, ako je ona kvalitetna, posle je lako nadograđivati i napredovati. U Vojvodini su prepoznali moj talenat, a upravo tamo su me naučili da je uvek pitanje vaše odluke i vrednog rada ono, što vas dalje prezentuje i omogućava uspeh.
Nakon angažmana u prvom timu Vojvodine, ubrzo si prešao u KRC Genk iz Belgije. Kako si zadovoljan, i kakva atmosfera vlada u tvom novom klubu?
Prelaskom iz FK Vojvodine u KRC Genk stekao sam novo i veliko iskustvo. Dobio sam priliku da igram u jednom od najvećih klubova u Belgiji. To je zaista velika stvar za mladog igrača ali isto tako je još veća odgovornost opravdati poverenje ljudi koji su u vama prepoznali kvalitet. Na početku mi je bilo teško da se uklopim, ali uz pomoć svojih saigrača, prevazišao sam sve i uspeo da budem u startnih 11.
Kada uporediš Belgiju i Srbiju, kakvi su ti utisci o mentalitetu ova dva naroda, ima li sličnosti?
Veoma je teško uporediti ova dva naroda, makar iz ove perspektive, možda ću drugačije gledati na to posle nekog određenog vremena, jer sam ovde malo više od šest meseci. Za sada mi se čini da su sličnosti jako male.
Kakav je bio osećaj kada si dobio poziv da igraš za omladinsku reprezentaciju Srbije? Da li je najsnažniji motiv kada se brane boje svoje domovine?
Bio sam jako srećan kada sam dobio poziv i što sam imao tu čast i priliku da branim boje svoje zemlje, jer je to san svakog igrača. Mislim da je igranje u reprezentaciji još jedan veliki korak u fudbalskoj karijeri i velika odskočna daska i svetska afirmacija za mlade igrače. Kad god obučem dres svoje reprezentacije imam poseban motiv da dam sve od sebe i taj se osećaj ne može opisati rečima, to treba doživeti!
Tvoj brat Vanja je isto profesionalni fudbaler. Kako bi se osećao da jednog dana igrate na suparničkim stranama?
Da, i moj brat se profesionalno bavi fudbalom, on je golman u fudbalskom klubu Vojvodina. Mi smo zaista mnogo vezani, i od malih nogu smo bili jedno drugom podrška. Isto tako znam da je on veliki profesionalac kao i ja, i kada bi se našli u takvoj situaciju, da igramo na suprotnim stranama, bilo bi nam u interesu i cilju da naši klubovi pobede. Izlaskom na teren zaboraviš na sve, osim onog glavnog motiva, a to je da svom timu doneseš pobedu.
Tvoja devojka je sa tobom u Belgiji, koliko ti znači njena podrška?
Moja devojka mi pruža maksimalnu podršku, stalno je uz mene, dolazi na svaku utakmicu i veoma sam srećan. Zajednički život mi jako prija, lep je osećaj kada posle utakmice ima ko da vas dočeka, i kada je to vaše voljeno biće, onda je to savršeno.
Da li ti nedostaje porodica, i koliko često si u prilici da je posetiš?
Naravno da mi nedostaje, često idem za Srbiju, skoro svakih mesec dana, a nekad dođu i oni kod mene. Podrška roditelja mi veoma znači, kao što je to slučaj kod većine mladih ljudi. Zdrava porodica je stub svega, nadam se da ću i ja jednog dana uspeti da izgradim takvo okruženje, jer smatram da je to najveći uspeh.
Autor: Bojana Šević
