Razvojni put sestara Popović-Tijane i Mile, tekao je, po starinski, što bi rekli, kako red i Bog zapoveda. Potekle iz umetničko-novinarske porodice (deda Miša Nedeljković bio je osnivač posleratne Akademije umetnosti u Novom Sadu i vrsni eks Yu-dizajner; otac Stanko-novinar i potonji glodur “Ribolovačke revije”), vrlo rano su se zainteresovale blagodareći, upravo najbližem okruženju, ovim oblastima društveno-stvaralačkog delovanja. U tom smislu, tekao je i proces njihovog formalnog obrazovanja, u vremenima današnjim toliko obesmišljen u ovom društvu, da međ dizajnerima inih provinijencija srećemo šminkere, pevače, one koji su voleli da oblače lutkice i sestre kad su bili mali, pa prozvali sebe-stilistima, i ostale zanatlije i majstore zabavljačkog tipa, koji blagodareći medijima, “kače” sebi zvanje modnog, grafičkog ili već…, ali, svakako kreatora. U sestara Popović, ovo nije bio slučaj, što u ostalom pokazuje i prva decenija rada i rezultata koje ostaju za njima, utkane u brojne publikacije, medije, videozapise, priznanja i nagrade, koje su u skladu sa svojim talentima i valjano savladanim zanatom stekle, gotovo bez ikakve pomoći države i njenih institucija, kako već to i biva u nas…
Srpsko savremeno društvo je devastirano u svim segmentima. O privredi, industriji i njenim inim granama, ne treba ni diskutovati. U tim okolnosti zvuči surrealno da se neko bavi modom u nas. Dakako, ovde ne mislim na priučene stiliste, butik-majstorice i ostale sa svojim “modnim linijama”… Zar ne?
Mila Popović: Činjenica je da živimo u ograničenoj sredini u svakom smislu – materijalnom, duhovnom, kulturnom pa i teritorijalnom, što ipak ne treba da nas sputava da budemo kreativni i ambiciozni. Iako smo javnosti najpoznatije po delovanju u oblasti modnog dizajna mi smo akivne i uspešno se bavimo i grafičkim, dizajnom enterijera i industrijskim dizajnom.
Tijana Popović: Moda je najjači oblik komunikacije, pa zbog toga nije slučajno što smo naše ideje najefektnije uspele da realizujemo u ovoj oblasti primenjene umetnosti. Naš cilj je da ukažemo na loše navike savremenog čoveka i nekvalitetan način života savremenog društva na globalnom nivou, koji se ogleda u megalomanskoj potrošnji, hiperpoizvodnji i bespotrebnom uništavanju biodiverziteta i prirodnih resursa. Da li ćemo naše ideje prezentovati na komadu tkanine, papira ili drveta nama je svejedno. Ali eto, izgleda je kod nas moda, bez obzira na pustoš koja vlada na svakom nivou, publici najzanimljivija.
Sledeća godina, 2016-ta vam je jubilarac. Prvih deset… Pretpostavljam da ćete ih obeležiti nekako. Šta nam ostavljate za sobom, posle prvih deset….
Mila Popović: Naš prvi javni nastup bio je u aprilu 2006. godine na Beogradskoj nedelji mode. Iako do tada nismo imale nikakvo iskustvo u modnom dizajnu, predstavile smo našu prvu (tada smo mislile i poslednju) kolekciju ironično nazvanu “Cash for Trash”, i postigle neočekivan uspeh. Cilj nam je bio da skrenemo pažnju na besmislenost proizvodnje odeće za masovno tržište, kao i na sve kraći životni vek odeće koja je danas na pistama, a sutra već na deponijama, ne samo zbog lošeg kvaliteta, već i pohlepe, snobizma i nemara konzumenata koji nezajažljivim tempom diktiraju proizvodne cikluse. Iz dva osnovna sezonska ciklusa (proleće/leto i jesen/zima) razvilo se sigurno još nepotrebnih 6, kao i raznih linija i podlinija jednog brenda… Taj trend nam je smetao i imale smo potrebu da na naš način javno uputimo kritiku modnoj industriji i svima koji usvajaju ovakav vid degradacije individualnosti i promociju jednobraznih pravila.
Tijana Popović: Naravno da planiramo da obeležimo naš mali jubilej. Najverovatnije će to biti na istom mestu kao i pre deset godina… Pripremamo novu kolekciju i to će biti prilika da je prikažemo ovde u Srbiji našoj publici i svim ljubiteljima održive mode i pametnog dizajna.
Kakva je percepcija Vaše umetnosti, kreacija ovde a kakva negde izvan granica ovog prostora i regiona? Imate li utisak da se vaš rad i doprinos valorizuju u dovoljnoj meri?
Mila Popović: Uvek nam je bilo lakše da naš rad predstavljamo u inostranstvu nego ovde. Već nakon nekoliko nastupa i izložbi u Srbiji shvatile smo da ovo okruženje ne može da prepozna našu estetiku i prihvati je u onolikoj meri u kojoj bi to mogla inostrana publika i mediji. Zato smo veoma brzo prevazišle ovo tržište i težile da sve što radimo prestavimo na renomiranim manifestacijama širom granica naše zemlje, ali smo uvek nalazile vremena i snage da prvenstveno našim sugrađanima prikažemo nove kolekcije, radove iz oblasti grafičkog i industrijskog dizajna, ali najviše u sopstvenoj organizaciji, mimo bilo kakvih manifestacija jer se prosto u takvom okruženju više nismo pronalazile. Stanje u primenjenoj umetnosti a na prvom mestu u modnom dizajnu je unazad decenijama u Srbiji otužno, i zapravo kako smo to već mnogo puta navodile, mi smo upravo iz revolta i nezadovoljstva, odbijajući da prihvatimo kič i šund koji nam se tada nametao, kreirale našu prvu kolekciju “Cash for Trash” želeći da na šaljiv način pošaljemo poruku da sve što vi kupujete je zapravo ono što ste par godina ili meseci ranije s prezirom odbacili zapravo lepo prerađeno i još lepše upakovano i ponovo vam servirano a vi sa oduševljenjem, nesvesni tog paradkosa hrlite da za velike pare kupite to, srećni što vam je uopšte i dostupno. Bila nam je simpatična reakcija publike i kupaca i prosto smo osetile potrebu da nastavimo, ali smo ubrzo shvatile da je ovo tržište i ova sredina premala za nas. Već nakon prvog predstavljanja naše kolekcije “The Flowers of Romance” na Alternative Arts Fashion Week-u u Londonu, sad već daleke 2010-te godine, postalo nam je jasno da nas publika, mediji i modna industrija bolje prihvata i podržava naš rad nego u sredini u kojoj stvaramo. Zbog toga su naši nastupi u Londonu, Brajtonu, Birmingemu, Beču, Barseloni, Valensiji, Parizu, Amsterdamu, pa čak i Skoplju postali redovni, ali smo se uvek trudile da i domaća publika bude u toku i da dobije priliku da vidi naš rad. Poziva uvek ima mnogo i velik je izazov izabrati pravi fashion week, festival, manifestaciju na kojoj bi bilo najbolje pojaviti se, s obzirom da su situacije u kojoj smo dobijale podršku grada, pokrajine ili bilo koje državne institucije bile jako retke, gotovo uvek smo same snosile troškove učešća, putovanja i realizacije kolekcija i radova. Žao nam je što podrška kreativnim ljudima, na prvom mestu mladim umetnicima u našoj zemlji izostaje.
Nije nepoznat podatak da vas dve sačinjavate i grupu za eko dizajn RE/8*. To mu dođe da moda nije bio jedini segment vašeg ispoljavanja…
Mila Popović: Kao što smo na samom početku rekle, moda je bila samo način izražavanja, a ono čemu težimo je naše delovanje u obasti održivog dizajna. O eko-dizajnu se generalno kod nas malo zna. Uglavnom se vezuje za upotrebu sekundarnih sirovina ili neke druge asocijativne forme koje nas vode ka zaštiti životne sredine. Postoji puno mladih kreativaca koji imaju potrebu da stvaraju u ovoj oblasti, ali nemaju mogućnosti da promovišu svoj rad. Promocija održivog dizajna i kreativne reciklaže u Srbiji, kao i domaćih autora u inostranstvu, bio je jedan od razloga da osnujemo ovu grupu i pokrenemo “RE/8 Design Park”, nedelju eko-dizajna, koja se od 2011. održava u Novom Sadu.
I sve to nije zadovoljilo tvoju tragalačku ličnost, Tijana već si i odlučila, da posle silnih pravi u oblasti eko dizajna, mode, grafičkog dizajna, budeš i “ukoričena”….
Tijana Popović: Nije to bila odluka u stilu nekih naših ličnosti iz javnog života: E sada je vreme da napišem knjigu, da vide ljudi gde sam sve bila i šta sam radila, ili koliko sam uspešna i pametna. Naprotiv, kod mene je ideja o knjizi došla iz potrebe da naučim više o oblastima koje me zanimaju, baveći se analizom savremene umetnosti, dizajna, održivog razvoja i novih tendencija u kreativnoj industriji. Puno sam čitala, sa puno velikih ljudi – stručnjaka u oblasti dizajna, kulture i umetnosti razgovarala, otkrivala nove metode i nekonvencionalne pristupe u realizaciji nekog proizvoda i rešavanju problema, i sve to beležila, marljivo prikupljala materijal i informacije, nekoliko godina. Kada sam shvatila da kod nas na našem jeziku ne postoji literatura o osnovnim pojmovima dizajna, osetila sam potrebu da sve ovo što sam navela, sa akcentom na eko-dizajnu i novim tendencijama u savremenoj umetnosti složim u jedno pitku i jasnu formu. Naravno, tu je pored našeg rada, koji predstavlja “primer za primer”, kako u recenziji navodi prof. dr Slavka Nikolić, predstavljen rad više od 300 afirmisanih dizajnera, naučnika, arhitekata, inženjera i umetnika među kojima su: Buckminster Fuller, Victor Papanek, Ross Lovegrove, Konstantin Grcic, Geatano Pesce, Maison Martin Margiela, Vivienne Westwood, Stefan Sagmeister, Jamie Reid, Patrick Blanc, Patrick Nadeau, Azuma Makoto, HA Schult, David Colwell, Tim Noble i Sue Webster, Jason Mecier, Yong Ho Ji, Edina Tokodi, Miroslav Krstonošić, Vladimir Lovrić, Vesna Pejović, Ingrid Huljev i mnogi drugi. Svi oni, kao utemeljivači ideje o odgovornom stvaranju i promoteri novih tendencija u umetnosti i industriji, određuju smer kojim se na dobar način povezuje dizajn sa održivim razvojem u savršenu simbiozu. Kada sam počela da pišem knjigu, imala sam ideju da sve informacije, aktuelnosti i definicije koje se vezuju za dizajn učinim dostupnim svima onima koje ova tema zanima. Kako je moje delovanje usmereno na odgovoran dizajn, spontano su se ekologija i zaštita životne sredine uplele u ceo koncept. Čitaocima je kroz veoma jasne forme, analizom i primerima iz svakodnevnog života, predstavljen pravi značaj dizajna i održivog razvoja.
Kakva je percepcija “Dobrog dizajna-ekodizajna i održivog razvoja”. Što si ga objavila u samizdatu?
Tijana Popović: Knjiga je zvanično izašla u januaru, dok je u prodaju ušla, od marta ove godine kao izdanje udruženja “REKA” iz Novog Sada. Moj moto je DIY (Do it Yourself) u svim aspektima stvaralaštva. Kao grafički dizajner, jednostavno nisam mogla da dozvolim da bilo ko drugi kreira vizuelni identitet knjige koju sam ja napisala. Posle toga, na moju žalost, nisam mogla da prepustim nikome ni prelom, odnosno tehničko uređenje, tako da sam i taj deo posla preuzela, što mi je oduzelo veoma mnogo vremena. Mislim da dizajn i prelom, kao i štampa i završna grafička obrada knjige “Dobar dizajn”, na pravi način ilustruju, zapravo materijalizuju sadržaj i pokazuju kako sadržajno kvaliletna knjiga treba da isto tako kvalitetno bude i realizovana. Knjiga pored bogatog sadržaja, nudi čitaocu i najkvalitetniji dizajn u bukvalnom smislu. Zašto samizdat? – zato što u Srbiji ne postoje ovakve knjige i niijednom izdavaču nije u interesu da uloži ogromnu svotu novca u njen dizajn, prelom i štampu. Jedini izdavač koji bi mogao da podnese ovako veliku dozu rizika je sam autor, što je kod mene bio slučaj. Govorimo o luksuznoj publikaciji od 388 kolor strana, nestandardnih dimenzija (210×230) upakovanoj u tvrd povez, čija je budućnost za njih bila neizvesna, jer ovakvih knjiga kod nas nema. Izdanje knjige po mojim standardima bi za njih bio veoma skup eksperiment – jer ne poznaju tržište kom je namenjena i ne znaju da li će im se uložen novac vratiti, dok ja nisam želela da pristanem na kompromise koji se kose sa mojom estetikom i principima, tako da nisam našla zajednički jezika sa izdavačima u Srbiji. Ispalo je i bolje nego što sam očekivala i veoma sam zadovoljna reakcijom čitalaca, kolega i saradnika.
Imal’ za nas spasa u pogledu kulture odevanja il je sve moda, fešn, šaren’lo a la “beda tranzicije”?
Mila Popović: Odavno za nas nema spasa u mnogo ozbiljnijim oblastima života, ne samo u modi i estetici. Dovoljno je da vidimo ko nas vodi i na kakve sve budalaštine pristajemo, sve ostalo su marginalne stvari. Kultura, umetnost i estetika nisu oblasti kojima ljudi u našoj zemlji mogu da se bave kada se svakog dana bore za golu egzistenciju. Svi živimo u grču, bedni duhovno, emotivno i materijalno. Najveći apsurd je što nikada nije bilo više nazovimo ih “modnih manifestacija”, “fashion weekova” i sličnih parada koje se, naravno, plaćaju sredstvima iz budžeta grada, pokrajine i republike tj. stižu direktno iz džepova napaćenih građana koji toga uglavnom nisu ni svesn… a sve to u zemlji koja nema tekstilnu industriju. Zapravo nemamo nikakvu industriju, a najmanje modnu. Za ovakve “kulturno-modne hepeninge” ne postoji ni potreba ni tržište kod nas, te je sasvim jasno da su takve fešte veliki paravani za mnogo ozbiljnije transakcije. Kako smo generalno svi ovde letargični i pasivni, nemamo ni volji ni želju da se sa ovakvim idiotlucima nosimo, pa oni samo kao korov niču neočekivano sa svih strana, dok ih mi ili usvajamo kao normalne ili ignorišemo, ne čineći ništa da bilo šta promenimo. Još jedna činjenica, ako govorimo o modii ili ajde da banalizujemo “oblačenju” i imanju ili nemanju stila, je vrlo bolna, a to je nikad veća uniformisanost mladih opterećenih onom čuvenom zaposvesti modne industrije “must have”. Nedostatak stila i nesigurnost mladih dovele su do toga da ulicama šetaju uniformisani klonovi, koji su u stanju da preko noći menjaju estetiku, idu iz jedne krajnosti u drugu, ne koristeći ni trunku individualnosti. Bez stava, nema ni stila, a mi smo u oba pravca prilično siromašni.
Autor: Teodora Ž. Janković
Foto: Arhiva sestara Popović
