Slobodan Stefanović, rođeni Novosađanin, je jedan od vodećih glumaca mjuzikla u Srbiji. Posle završene Karlovačke gimnazije u Sremskim Karlovcima, upisao je Akademiju umetnosti – odsek gluma u klasi profesorice Vide Ognjenović.
Na trećoj godini Akademije dobio je glavnu ulogu u komediji “Svetislav i Mileva” u izvođenju ansambla Srpskog narodnog pozorišta i time započeo svoju profesionalnu karijeru.
Svoj prvi film „Ona voli zvezdu“ snimio je 2000. godine u Beogradu, a zatim dobio i prvi pozorišni angažman u Narodnom pozorištu u glavnom gradu, u predstavi “Mileva Ajnštajn”. Stefanović je zatim postao i deo nove mlade glumačke postave Pozorišta na Terazijama, a 2003. godine se preselio iz Novog Sada u Beograd.
U isto vreme nisu izostali ni angažmani u ostalim beogradskim pozorištima, Narodnom i Jugoslovenskom dramskom. Stefanović je snimio nekoliko serija među kojima su „Stižu dolari“, „Ljubav i mržnja“, „Ljubav, navika, panika“, „Kuća sreće“ i „Vojna akademija“.
Ovaj glumac se usavršavao iz oblasti mjuzikla u najstarijoj školi za mjuzikle “Jacob`s pillow” u Americi, na poziv brodvejskog koreografa i reditelja Četa Vokera.
Dobitnik je mnogih nagrada na festivalima među kojima su nagrade za najboljeg mladog glumca na Joakim festu za predstavu “Heroji”, nagrade za uloge u predstavama “Kabare”, “Brilijantin”, kao i Godišnja nagrada Pozorišta na Terazijama za 2011. za uloge u predstavama “Producenti” i “Grk Zorba”. Stefanović je dobitnik jedne od najprestižnijih glumačkih nagrada “Zoran Radmilović” 2013. za ulogu “Manulaća” u predstavi “Zona Zamfirova”.
Završili ste Akademiju u Novom Sadu, a zatim se preselili u Beograd. Kako ste se odlučili na taj korak i da li vam nedostaje rodni grad?
Na trećoj godini Akademije sam dobio ulogu u filmu “Ona voli zvezdu”, a zatim i ulogu u predstavi “Mileva Ajnštajn” u Narodnom pozorištu u Beogradu, pa sam odmah na početku karijere “opipao” veliki grad. Novosadska pozorišta tada nisu prepoznala potrebu za još jednim članom i moj put je najviše bio definisan tom činjenicom. Nisam mogao da sve prepustim slučaju, pa sam odlučio da se preselim u Beograd. Položio sam audiciju za jedino muzičko pozorište kod nas i posle 13 godina provedenih u mjuziklu postao prvak Pozorišta na Terazijama. Novi Sad mi neizmerno nedostaje, porodica i prijatelji pogotovo, ali se trudim da sam čest gost u svom rodnom gradu. Voleo bih da me se moji Novosađani sete pa da zaigram i na scenama mog grada. Srce bi mi bilo puno.
Koja je po vama glavna razlika izmedju Beograda i Novog Sada?
Beograd je grad mogućnosti, istina sve siromašnijih, ali barem pamtim tako kada sam ja počinjao karijeru. Došao sam u glavni grad prilično uplašen višedecenijskim sporadičnim animozitetom Novosađana prema njemu, ali ubrzo shvatite da nije sve crno i belo. Da, u Beogradu morate znati da plivate. Prevaranata, besnih, nevaspitanih i bitnih ima svuda, ali ako zagrebete ispod te grube površine velegrada, otkrićete da Beograd živi i drugim životom. Ada, Kalemegdan, kulturna scena, Savamala, pozorišta, mostovi, stara zdanja, parkovi, bulevari i pogotovo ljudi, oni neiskvareni, vredni i talentovani daju Beogradu dignitet kakav zaslužuje. Dugo sam se doduše osećao kao gost, ali sećam se povratka sa jednog nedavnog letovanja kad sam pomislio na aerodromu: “Evo me kod kuće”. Isti onaj osećaj kad sedim u vozu koji se približava Sremskim Karlovcima I “Pezosu”.
Glumili ste desetine uloga u pozorištu. Koja vam je najviše prirasla k srcu i zašto?
Mislim da je to uloga ceremonijal majstora u predstavi “Kabare”. Osvojio sam je na audiciji, potom sam imao jedno od najlepših iskustava u pozorišnom radu sa brodvejskim rediteljem Četom Vokerom, a zatim sam na osnovu rada sa njim osvojio stipendiju za letnju školu mjuzikla “Jacob`s Pillow” u Americi. Tamo sam dobio i stipendiju za najprestižniju školu AMDA u Njujorku, koju nikada nažalost nisam iskoristio. Možda bi moj profesionalni put izgledao u ovom trenutku potpuno drugačije, ali ne žalim.
S obzirom da glumite i u filmovima, kao i u serijama, da li vam više odgovara rad pred publikom ili kamerama?
Najviše mi odgovara rad na dobroj ulozi, svejedno koji je medij u pitanju. Snimanja umeju da budu zahtevna i teška, čekanje ekipe, nameštanje svetla, probe i dublovi, sve to ume da bude zamorno. Međutim, trudim se da nađem zanimaciju u zavisnosti od lokacije snimanja. Ako je hotel s bazenom kao u jednoj Pavićevoj seriji ili recimo morski ambijent kao u nedavnom filmu “Mamula”, onda rad nije preterano težak. Pozorište je prva ljubav, utočište i moj lični zamak.
Sinhronizujete i crtane filmove. Da li uzivate u oživljavanju ovih likova?
Naravno, lepota glumačkog posla je u raznovrsnosti, transformaciji i kada posedujete više talenata, u mogućnosti ste da se ispoljite na razne načine. Moja profesorka Vida Ognjenović je govorila: “Glumac vredi onoliko koliko veština poznaje”. Nikada nisam pristajao na komfor životne uloge. Gluma je istraživački rad, skoro rudarski. Kopanje, traženje, preispitivanje, silazak sa utabanog puta, katkad i lutanje.
Na čemu trenutno radite i da li već imate neke buduće projekte u planu?
Trenutno radim na mjuziklu “Mamma Mia”, za koji smo napokon dobili prava posle četiri godine upornosti. Igram ulogu Sema koju je igrao Pirs Brosnan u istoimenom filmu. Sa velikom radošću odlazim na probe, uživam u svakoj pesmi. Predstava je dramaturški tako dobro “spakovana” da pevamo najveće hitove grupe “Abba” a da nismo promenili njihov smisao pri prevodu. Očekuje nas veliki hit koji svoj zvanični život počinje 27. marta. I nećete verovati, upravo sam dobio ponudu koja se ne odbija, za još jedan velik projekat, ali je ipak prerano da o tome sada pričam. Unapred se radujem svemu kvalitetnom.
Gde vidite sebe za deset godina?
Moj cilj su ispunjene godine, ispunjen život, cilj mi je u ovom trenutku sekundaran. Putovanje često ume da bude uzbudljivije nego odredište.
Autor: Alisa Varga
Foto: Zorana Đorđević
