Aleksandar Samardžija, poznatiji kao Splića, vlasnik je objekta „Salaš 137“. Ugostitelj u srcu i duši, po vokaciji Dalmatinac, po profesiji elektro-inženjer, za sebe kaže da je imao sreću kada se pre dvadeset godina slučajno našao na jednom salašu, gde je osetio neverovatan mir i tada poželeo da od jednog takvog mesta napravi turističku atrakciju.
Zbog te ideje, koju je sproveo u delo, naš sagovornik, danas predstavlja začetnika ovakvog vida turizma i ima velike zasluge u promovisanju vojvođanske tradicije.
Ugostio nas je u prelepom ambijentu svog salaša, gde smo uz ukusnu hranu i tamburaške žice pričali o anegdotama sa salaša, nekom bezbrižnijem vremenu i načinu na koji danas neke nove generacije uživaju u provodu.
*Koliko se razlikuje Novi Sad u koji ste došli od ovog sada?
Na moju veliku žalost, razlikuje se mnogo! Kada sam došao da živim ovde, to je bio najlepši grad uz moj rodni Split, krasila ga je čistota i mirnoća.
Sada sam doživeo da je Novi Sad postao najnesigurniji grad u državi. Stekao sam utisak da imamo, procentualno, mnogo više kriminalnih radnji, naročito od strane maloletnika i to je ono što me čini nesretnim.
*Ako poredite rodni Split i Novi Sad, koje su sličnosti i razlike u mentalitetu?
Sličnosti su tome što su i jedan i drugi provincija, ako gledamo u odnosu prema glavnom gradu. I Splićani i Novosađani imaju određenu notu antagonizma prema Zagrebu i Beogradu, smatrajući da je njihov najveći problem u novcu koji odlazi u te kapitalne gradove.
Mislim da bi, uslovno rečeno, ta dva mala grada, kakvi su Split i Novi Sad, bili mnogo sretniji kada bi propagirali sebe kroz svoju kulturu i znanje.
Svugde u Evropi se upravo promoviše ta autentičnost, gde svaka regija neguje svoju tradiciju. Ne mislim da Novi Sad treba da gradi svoju autonomiju sa pitanjem : „ Gde su naši novci? „ Naprotiv, treba se okrenuti nekoj vrsti regionalizma i ulagati u sve ono, što će ga učiniti jedinstvenim, drugačijim i prepoznatljivim svugde u svetu.
*Ko su bolji gosti- Beograđani, Novosađani ili stranci?
To je veoma diskutabilno, ja kao ugostitelj volim sve svoje goste, pa je samim tim ovo zaista teško pitanje. Jer ako gledate samo kroz novce onda je to jedan odgovor, ako razmišljam o tome koliko sam prijatelja stekao među tim istim gostima, onda to nosi neku drugu težinu. Činjenica je da je platežna moć nešto veća u Beogradu, pa čak i njihova znatiželja i radoznalost, jer nemaju priliku da vide ovakva mesta u svom bliskom okruženju. “ Salaš 137“ je pre sedamnaest godina ponudio neki drugačiji način života, pokušavajući da održi tradiciju prošlog vremena. Ovo je restoran u kome možete da sedite sa svojim psom pored vas, tako da ljudi koji ne vole životinje nemaju šta da traže ovde, jer će se osećati neugodno. To se nekom sviđa, nekom se ne sviđa, bez obzira da li dolazi iz Novog Sada, Beograda ili inostranstva.
*Jednom ste pričali kako mladi danas uz tamburaše više vremena provode slikajući selfije nego zabavljajući se. Od kada je tako?
Do pre sedam godina nismo imali mlađu publiku. Poslednjih godina dolazi sve više omladine, ali na žalost, ne dolaze zbog tamburaša ni hrane, već zato što je to sad u trendu ili im je možda dosadio taj nesretni turbo folk.
Meni je bilo fascinatno da je nekom bitnije da se slika i postavlja „ selfije“ po društvenim mrežama, da bi sad to svi videli i time se hvalili.. Mislim da se tako gubi dragocenost trenutka, koji se dešava u realnom vremenu i koji zasigurno ima svoju draž. Kada sam bio na koncertu Sex Pistolsa nisam mogao da verujem da osamdeset posto ljudi drži mobilni telefon i snima, umesto da uživa u toj atmosferi..
*Ispričajte nam neku anegdotu sa „Salaša 137“ ?
Ima zaista mnogo anegdota.. Možda bih trebao napisati knjigu o tome!
Sećam se, kada smo moj kum i ja kupili ovaj salaš pre sedamnaest godina, to je bilo vreme sankcija i embarga, i meštani su počeli da pričaju kako smo mi ovde došli da peremo pare. Prošle su silne godine, mi nismo pravili neke pare, napravili smo salaš da bude onakav, kakav je bio, renovirali ga i napravili ga zanimljivom turističkom ponudom. Kada sam postao već “ punopravni građanin“ na Čeneju, komšija Dragan mi je objasnio : „ Znali smo mi od početka da vi ovde perete pare! “ Ja sam ga upitao zašto su to mislili, na šta mi je on odgovorio: „ Ma idi begaj, kupili ste salaš, onako daleko od asfalta, da možete da raširite štrikove i sušite pare a da vas niko ne može videti! „
*Od skora sami vodite „Salaš“ . Da li je lakše u ortakluku ili kad je čovek sam?
Nema pravila, zavisi sa kim ste ortak.. To možda ne znate, ali ja i danas imam ortaka, sa tom razlikom što nas je ranije bilo trojica.
Nije lepše ni jedno ni drugo, najveći je problem definisati obaveze u takvom sistemu, iako je to u Srbiji veoma teško. Sve poslove koje radim i firme koje vodim nisu u samostalnom angažmanu, pa sam ja možda jedan od retkih ljudi, koji se u ortakluku dobro snalazi jer sa svojim partnerima uvek imam jasan cilj i zajedničku ideju kojoj stremimo udruženim snagama.
Autor: Bojana Šević
