Sputnjik – prepoznatljiv zvuk novosadske alter-pop scene, sa “izbrušenim” britanskim akcentom koji podseća na Depeche Mode, ističe se svojim tekstovima i muzikom, polako ali sigurno osvaja muzičku top listu. Posle udarnog hita “The Drinkable World”, bend nas je nedavno iznenadio i novim singlom pod nazivom “A Parallel” koji je zapažen zbog dobrog i prepoznatljivog zvuka, karakterističnog za velike svetske zvezde, ali i zbog njegove veoma interesantne ekranizacije. U razgovoru sa pevačem benda Žikicom Miloševićem, pričali smo o nastanku benda, muzičkim uticajima, kao i budućim planovima.
Zašto je izbor pao baš na ime sovjetskog satelita?
Kada smo Aleksandar Cvijetinović i ja osnivali bend, pre nego što se on okrenuo akademskoj slikarskoj karijeri, ideja nam je bila da pokažemo da je bend iz istočne Evrope, a dodatno nam je bilo važno da je to neki opšte poznat termin za koji ne moramo vaspitavati ljude kako da ga čitaju. Pošto smo obojica bili ljubitelji ruske avangarde, bilo je logično izabrati neki termin iz tog jezika. A Sputnjik je delovalo u isto vreme i SF i moderno, i retro i vintage. Špansko NJ smo dodali da se razlikujemo od drugih Sputnjika, bilo oni izvođači, bendovi ili evo, u poslednje vreme i informativne agencije. A i lepo grafički izgleda! Padalo mi je na pamet i „Sojuz“ i „Lunohod“ ali se zadržalo „Sputnjik“.
Na prvom singlu „The Drinkable World“ primeti se uticaj Depeche Mode. Koliko njihova muzika ima presudan značaj u stvaranju vaše?
Mislim da taj singl zvuči tako što je klavijaturista na prvom singlu, koji je bio i producent i radio miks, Vladimir Moritz, veliki poštovalac Depeche Mode, a i mi ih volimo. Ako poslušate demo te pesme iz davne 2000. godine, sniman u kućnim uslovima od strane 4 klinca kakvi smo mi bili, čućete da liči na funky Joy Division, recimo, mešan sa Suede. Često definišem ukratko muziku Sputnjika kao „Depeche Mode sreće Placebo“ ili „New Order sreće Suede“ ili „synthpop sreće gitarski britpop“. Hteli smo da napravimo neki crossover između 80-ih i 90-ih, gitara i sintisajzera. Lampica mi se upalila dvaput, kada sam prvi put čuo The Killers i „Mr Brightside“ i kada sam video miks „Enjoy The Silence“ od Depeche Mode sa Linkin Park gitarama, rad Mikea Shinode. Rekao sam sebi: e to je to! Imamo uzore u oba pravca, i kao što su The Killers jednom rekli, možda su se Duran Duran i The Smiths međusobno mrzeli 80-ih, možda su se i njihovi fanovi mrzeli, ali nama je savršeno kompatibilno slušati i jedno i drugo, i hedonizam i neprilagođenost. Drugi singl nema gitara jer ga je radio Domagoj iz Cyborgs On Crack, a mi samo gostujemo. No, svi sledeći imaće jake gitare. Uzori su, pored navedenih, npr. Spandau Ballet, The Cure, Nick Cave, Bauhaus, David Bowie, Oasis, Pet Shop Boys, Franz Ferdinand, The House Of Love, Coldplay, Radiohead, White Lies, Hurts, The Sisters of Mercy. Kako god da nabrojim lista je nepotpuna. Evo poslednjih nedelja sam shvatio da sam kao klinac bio pod jakim uticajem Simple Minds i The Mission.
Vaši tekstovi i muzika sadrži veliku količinu kontrapunkta. Zašto?
Odrastao sam na bendovima koji su umeli da te “ubiju” tekstovima i čiji su tekstopisci bili pravi pesnici: Radiohead, The Smiths, Depeche Mode, The Cure, Suede, pa i The Doors na kraju krajeva. Tekstove pišem uglavnom ja, dok je Dry Mouth, drugi singl, napisao klavijaturista i kompozitor Domagoj Kršić i zapravo se odnose na halapljive političare diljem sveta, mada se može tumačiti i kao pesma o ljubavnoj pohlepi. Jedan tekst za pesmu “If Time Could Stop” napisala je Ana Marija Bošnjak, uz moju pomoć, ali ta pesma nije snimljena i pitanje je hoće li biti na albumu kada izađe. Ana Marija Tumbas, koja nam se nedavno pridružila, je odlična pesnikinja i možda i ona doda nešto ako bude imala inspiracije. Otvoreni smo za sve što je lirski jako i može da “ubije” slušaoca. Ali opet, ne sme ništa ići na uštrb muzike, tj. muzika ne sme postati nemelodična ili recitatorska samo da bi prenela lirsku poruku. Mora neka sredokraća biti nađena svaki put. Zapravo, često su tekstovi vrlo teški a ukomponovani su sa plesnom muzikom, pa onda uspemo da “prevarimo” slušaoca koji poželi da skakuće dok sluša teške i depresivne reči. Štos i jeste u kontradikciji. Nema lakih poena, što mi je trener u košarci govorio kad sam bio klinac.
Kako i na koji način nastaje vizuelni efekat omota albuma?
To je moje zaduženje, i vrlo je jednostavan koncept. Koristimo fotografije sjajnih fotografa (Mirela Tatomirović, Dražen Lovrić, Luka Lajst) i samo naleplim slova preko njih. Nije nešto tehnički zahtevno. Zapravo, koncept je bitan. Zajednički imenitelj je da su na slikama uvek lepe devojke (zasad su se pojavile Maja Gas, Ana Marija Bošnjak a na sledećem će biti Vanja Novaković), ali ne lepe na onaj dosadan, klasičan, napućeni bezlični način, niti je u pitanju “modna fotografija”. Zapravo, sa svake slike moraš imati osećaj lepote i nelagode, uzbuđenja i neprijatnosti. Ako vidim fotografiju i poželim u istom trenutku da poljubim devojku sa slike i da pobegnem jer me boli stomak od nelagode, onda znam da je dobar omot. Zato što život nije jednostavan i ljubav nije jednostavna i ultimativno i nedvosmisleno prijatna. Takvi su i tekstovi: i lepo ti je i mučiš se malo, u ljubavi. Čim je drugačije, odmah znaš da je neko površno uprostio sve do bola i odmah mi je ta muzika “mnjeeh”.
Koliko je teško pevati na engleskom u Srbiji, i pritom pisati ozbiljne emotivne tekstove gde najveću popularnost ima muzika koja u svojoj sadržini promoviše moderan život 21 veka?
I lako je i nije. Nije, jer tradicionalno ljudi više vole pesme na domaćem jeziku, i tu Srbija nije drugačija od Ekvadora ili Poljske. Ali, postoje dva razloga: prvi je da sam 90% muzike koju sam slušao tokom života slušao na engleskom, pa mi je automatski i dolazilo da stvaram melodije na engleskom. Kada pokušavam da pevam na srpskom to automatski u „code switchingu“ postaje i druga boja glasa, nešto između EKV i Eve Braun, to su možda dva benda koja su mi najdraža bila iz naše zemlje. A drugo, pre dve godine sam bio u Pešti na svirci danskog benda The Raveonettes i predgrupa su im bili neki Mađari koji su imali odličnu muziku ali su pevali na mađarskom. I shvatio sam dve stvari: da su The Raveonettes pevali na danskom, ja ne bih ni čuo za njih i ne bih bio na toj svirci u Pešti. Ne bih čuo ni za Him ni za The Cardigans ni za Alphaville, recimo. A ove Mađare nisam uspeo da procesuiram posle toga. Mislim da je pevanje na lokalnom jeziku ograničavajući faktor. Možda ima sjajnih bendova u Estoniji koji pevaju na estonskom, ali avaj! Pošto ova vrsta muzike nije nigde baš toliko popularna, dodatno sužavanje publike na ex-Yu bi bilo polusamoubistvo. A za emotivne tekstove u zemlji gde je sve vic… pa samo kažeš „Da, ali ja imam OVO da kažem.“ Ljudi vole kad čuju domaći melos inkorporiran jer to im je u genetskom nasleđu. Ali, nije to naša šolja čaja, da se malo napravim Englez. Neka raste u bašti hiljadu cvetova, što kažu Kinezi, ali neka naš cvet bude drugačiji, pa kome se dopadne.
Kako gledate na Rock and Roll scenu u regionu? Da li ide na bolje ili je još uvek samo underground scena?
Scena je postala dobra, sve je više dobrih bendova, i sve više raznih stilova. Na žalost, medijski ima premalo pažnje. Još je tokom devedesetih moglo da se vidi sve i svašta i ono što je danas teški underground tada su bili bendovi u centru pažnje. Ja i dalje tvrdim da je civilizacijski najveća šteta što je neki pametnjaković ukinuo Treći Kanal pre desetak godina. Za sve bendove bi jedan Treći Kanal danas bio od velike koristi. Dotad eto interneta i samo možemo da se trudimo da radimo i da se ne promenimo na loše samo zarad publiciteta, i da se ne raspadnemo samo zato što nam je dosadilo da živimo na marginama, a ako nas neko zavoli i nekom nešto budemo značili, super!
Izašao je i treći spot. O čemu je reč i kakva će biti estetika spotova u budućnosti?
Ova dva prethodna su slučajno različita. Prvi spot, „The Drinkable World“ je zapravo ono kako bi to sve trebalo da izgleda, manje-više. Crno-belo i arty. Inspiracija je bila špica serije „Homeland“ i u manjoj meri, špica serije „Without a Trace“. Njega je režirala slikarka Olja Davidov. Drugi spot „Dry Mouth“ je potpuno Domagojevo delo (Domagoj Kršić, naš klavijaturista, poznat i kao Member Zero, jer živi u Virovitici pa ga nikad ne srećemo – on nam je dopisni član), a on je fiksiran za jarke boje i dadaizam, maltene. Treći spot je za pesmu „A Parallel“ koja je soundtrack za animirani film „Heart“. Poenta je da je režiser Dule Pašić premontirao film da od njega ispadne i spot. Znači, ni nalik na prethodna dva. Recimo da je kao… The Gorillaz. Eto i to da uradimo! A od četvrtog pa nadalje mislim da ćemo se vratiti crno-belom kao dominanti. Mada ko zna, sad završavamo EP, još 3 pesme treba da se ušminkaju, skinućemo dva singla i napraviti još dva spota. Jedva čekam nastupe, lepo je ovo, ali bez stejdža neće ići.
Koji su vam planovi za naredni period?
Dve su vesti: prva je da se lagano završava EP sa 5 pesama, skoro je gotovo. Drugo, konačno smo prevazišli (nadam se!) personalne promene, gitarista Slavoljub Blagojević je definitivno otišao da živi u Njujork, ali smo popunili sva ostala mesta, tu su novi gitaisti Kiril Bojko koji se pre dve godine doselio iz Rusije, iz Sankt-Peterburga, i Marko Maletin. konačno možemo očekivati svirke u 2015. godini. Stara pevačica Jovana Simona Bošnjak se posvetila porodici i želimo joj puno sreće. Kao veliki kapital dobili smo Anne Marie na mestu pratećeg vokala, koja je vrlo iskusna i daje dodatnu sigurnost bendu jer ima više projekata iza sebe (D Sub Faces, Anne Marie, takođe i novi album Wooden Ambulance). A i drugi novi članovi imaju već određeno iskustvo na stejdžu. Vreme je za skidanje novih singlova i rad i nastupe, daće Bog.
Autor: Tamara Kovačević
