Zvuk proistekao iz dodira rukavice i bokserske vreće, šum stopala koja se u nepredvidivom ritmu kreću po strunjačama, miris adrenalina i prizor punog ili pak paznog ringa deo je svakodnevice našeg današnjeg sagovornika, Srđana Nadrljanskog, trenera savate boksa, kao i njegovih štićenika, momaka koji su doneli medalje svih mogućih boja i nijansi u Klub borilačkih sportova “Novi Sad”.
U kratkom razgovoru koji smo sa njima poveli neposredno pred početak još jednog treninga, u neočekivano prijatnom ambijentu kluba, saznali smo brojne pojedinosti o ovoj borilačkoj veštini koja opravdano privlači sve veću pažnju javnosti, utanačili šta je to što je čini nadasve posebnom, i ustanovili kako se savate boks sasvim nenadano podvukao pod kožu nekolicini sjajnih mladića koji su u ovoj veštini pronašli deo sebe i svoj glas.
Srđan je osnovač kluba koji danas okuplja veliki broj zaljubljenika u ovaj borilački sport. Iako je sam relativno kasno, sa navršenih 17 godina zakoračio u svet mečeva i ringa, vrlo brzo je postigao sjajne rezultate koji su ga za života vezali za ovu disciplinu. Nakon brojnih odličja i medalja sa svetskih i regionalnih takmičenja i prvenstava, odlučuje da je upravo na njemu da obezbedi još jedno mesto u gradu za sve one mlade momke i devojke, dečake i devojčice slične njemu, koji su u potrazi za sobom i kvalitetnim vidom “trošenja” vremena.
Verujem da veliki broj ljudi nije upoznat sa pojmom savate boksa. Možete li našim čitaocima objasniti o kakvoj vrsti borilačke veštine je reč, i u čemu je osnovna razlika kada poredimo savate sa klasičnim ili kik-boksom?
– U principu u pravu ste, veliki broj ljudi nije upućen u ovu priču i ne zna šta je tačno savate boks. Savate je francuski boks, francuski nacionalni sport koji uključuje izvođenje udaraca i rukama i nogama. Što se tiče razlike između savate i klasičnog boksa, identična je ručna tehnika, ali naspram klasičnog boksa ovde se praktikuje i nožna tehnika, slično kao u kik-boksu s tim da ima par udaraca više i udarna površina je drugačija. Suština je da je način borbe ipak specifičan i zahteva veoma precizno izvođenje tehnike, doterane udarce. Ovde recimo sudije ne dozvoljavaju klinč već se borba odigrava sa distance. Dosta je čistije i uglađenije ako mogu tako da kažem.
Koliko dugo postoji savate klub “Novi Sad”? Kako je i kada došlo do osnivanja?
– Ovo je zapravo Klub borilačkih sportova “Novi Sad” koji je osnovan 2007. godine, a osnovali smo ga sa ciljem da omasovimo i popularizujemo savate kao sport. Ove godine slavimo desetogodišnjicu, i eto toliko nam je bilo potrebno vremena da osvojimo prvo zlato na svetskom prvenstvu. Bilo je tu reprezentativaca i ranije, kao i drugih medalja, ali za svetsko smo morali da pričekamo malo. Moram da kažem da je sve veći broj ljudi zainteresovan za savate, što mi je jako drago, a u poslednje vreme i kod nas, ali i u drugim klubovima, sve je veći broj devojaka, što je dobar trend. E sad, uglavnom ljudi dođu da treniraju rekreativno pa iz toga proisteknu neke ambicije o takmičarskom nadmetanju. U svakom slučaju, koji god da je motiv i razlog dolaska, trening je kompletan, angažuje sve mišiće, i s obzirom na to da su treninzi prilično intenzivni brzo se vidi i napredak. U suštini, od 100% članova, negde 30% predstavlja same takmičare, dok se ostali tu rekreativno. Tako funkcioništu svi klubovi kod nas. Retko ko startuje sa nekim jasno zacrtanim ciljem, uglavno svi dođu da “opipaju teren” malo, da ocene da li je to priča za njih ili nije, pa tek onda uslede prave stvari.
Da li vam se čini da polako dolazi do komercijalizacije ove veštine? Koliko ima zainteresovanih za savate boks danas u odnosu na neki raniji period kada ste počinjali?
– Suštinski, može bolje. Ima zainteresovanih dosta, ali se sve uglavnom bazira na nekoj rekreativnoj varijanti. Savate boks zahteva zaista mnogo i odricanja, i vremena i truda, naročito ukoliko se neko odluči da se profesionalno bavi ovom disciplinom. Treninzi su mukotrpni i teški, a tek rad tokom dužeg niza godina dovodi do nekih značajnijih rezultata.
Nedavno je održano Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj, u Varaždinu, gde ste pokupili veliki broj medalja. Jeste li se nadali takvom uspehu?
– Održano je juniorsko i seniorsko prvenstvo u kombat savateu, znači govorimo o savateu gde je pun kontakt. Reprezentacija Srbije je nastupila sa devet takmičara, a osvojene su dve zlatne, tri bronzane medalje i dve dve devojke seniorke izborile su plasman u finale koje će se održati pred kraj godine. Jedna od te dve zlatne medalje je iz našeg kluba, a osvojio je Bojan Đekić, junior koji se takmičio u kategoriji do 85 kilograma i koji je u dva dana imao pet mečeva i pet pobeda. Iskeno, ja sam svima rekao da ne volim da budem lažno skroman. Možda malo nadmeno deluje, ali mi u ovom sprtu prosto ne možemo da razmišljamo o nekim drugim solucijam već samo idemo na pobedu. Puno smo stvarno uložili i vremena i truda, mnogo je tu bilo ozbiljnih treninga, i sve je to jedan kontinuitet. Pripremali smo se prvo za prvenstvo Vojvodine, pa prvenstvo Srbije, i samo smo produžili pripreme za svetsko. Iskreno, išli smo na pobede a imali smo sreće da su nam se složile kockice pa je do toga i došlo. Tri nedelje nakon toga održano je i Svetsko kadetsko prvenstvo u asaut savateu, to je znači polu kontakt gde nema nokauta, malo blaža varijanta, i to je održano u Varaždinskim Toplicama. Imali smo sedam takmičara, osvojene su dve zlatne, tri srebrne i dve bronzane medalje, i opet jedno od ta dva zlata je iz našeg kluba a medalju je poneo Luka Lisica, koji je u dva dana imao četiri meča i isto toliko pobeda. Jovan Vagić je takođe ostvario značajan rezultat budući da je tri meča pobedio, ali je izgubio u poslednjem finalnom meču od francuskog predstavnika. Oni inače konstantno drže primat i važe za najuspešnije jer je to ipak njihov sport. U Francuskoj je neuporedivo više registrovanih što klubova, što takmičara, ali eto uspeli smo na svetskom da uzmemo dve zlatne medalje tako da je jasno da nisu nepobedivi. To je dokaz da imamo kvalitet stručnog kadra ali i kvalitet omladine.
Kakva je konkurencija na tako velikim takmičenjima?
– U principu velika. Nezgodno je što se radi kup sistem, što znači da bez obzira koliko vas ima nastupa svako sa svakim. I tek onda, što je veoma iscrpljujuće, prelazi se na finale u kom nastupaju dva najbolja takmičara, odnosno oni koji su u tim eliminacijama postigli najbolje rezultate.
Koliko vremena je potrebno da bi se postigli rezultati kakve su ovi mladi momci ostvarili?
– Pa evo, Luka Lisica je kod nas u klubu sedam, osam godina, Bojan Đekić pet godina, i Jovan Vagić negde između tri i četiri godine. Znači da bi došli do nivoa gde se rade državna prvenstva, mečevi za reprezentaciju, gde se osvajaju zlata i srebra na svetskim prvenstvima, to je neki minimum ozbiljnog rada. Dakle, tri do četiri godine pravih treninga i zalaganja kako sa strane borca, tako i sa strane trenera.
Kada je pravo vreme da se počne sa savate treninzima?
– Iako zavisi od deteta do deteta, koliko je ko posvećen i koliku želju ima da trenira, neki optimum je devet, deset godina. To bi onako bilo idealno. Kod mlađe dece je malo slabija koncentracija a treninzi su prilično naporni od starta, tako da bi trebalo malo pričekati.
Verujem da roditelje koji bi poslali decu na trening interesuje koliko su povrede prisutne, da li su česte i opasne?
– Ne mogu reći da se ne dešavaju ali nije to nešto čemu treba pridavati veliki značaj. Mi ovde treniramo i učimo kako ne bi došlo do povreda, rade se tehnike odbrane, a kada dođu do tog nivoa da nastupaju na državnim i međunarodnim takmičenjima svi već znaju kako da se zaštite. Kada do povreda dođe uglavnom je reč o blagim modricama i blagim otocima da li cevanice, da li stopala i risa. Od opreme tu su guma za zube, zaštitna kaciga, rukavice, suspenzori i štitnici za potkolenice, tako da su borci pod punom ratnom opremom. Postoje i kod roditelja i kod populacije koja ovaj sport ne prati velike predrasude, ali kada shvate da kod kolektivnih sportova na primer mnogo češće dođe do uganuća zglobova ili kidanja ligamenata, uvide da ovo nije neki bauk. Može se nekada desiti da prokrvari nos ili usna, ili da otekne stopalo i to je to. Ali to nije čest slučaj.
Kada ste vi završili svoju takmičarsku karijeru i posvetili se ulozi trenera?
– U principu ja nisam stavio tačku na taj deo priče. Ja sam 2005. godine postao svetski seniorski prvak u kombat savateu, a 2006. sam bio prvak Evrope. Pre nekoliko godina mi se dogodilo da su mi oba bruha pukla pa sam imao nešto dužu pauzu, ali i dok sam čekao na operacije koje su trebale da uslede radio sam mečeve i tada sam bio vicešampion Evrope u Đenovi, treći na Svetskom u Rimu, i tako. Prvenstvo Vojvodine sam radio proteklih par godina, čisto da malo minem želju. Svi koji ovo probaju znaju kako izgleda taj adrenalin, i teško je izaći iz toga, tako da s vremena na vreme odradim i ja neki meč, kada imam malo lufta i kada mogu da priuštim sebi da takmičare ne spremam tako intenzivno.
* * *
Momci kažu da je nervoza pred ulazak u ring uvek prisutna, a pogotovo kada je reč o prvom meču i prvom takmičenju. Jednoglasni su i kada je u pitanju tvrdnja da pogled na protivnika briše sve drugo, i da im je u glavi samo jedno – pobeda. Sa druge strane, bez obzira na neustrašivost koja ih na prvi pogled krasi, priznaju da je strah nezaobilazan “igrač” u ringu, ali da je upravo on faktor koji ih pokreće i upozorava da ni po koju cenu ne potcene prtivnika. Zamolili smo ih da vam se za kraj u par reči sami predstave:
Bojan Đekić (20), Novi Sad: “Treniram u Klubu borilačkih sportova “Novi Sad” već pet, šest godina, a krenuo sam sa 14, kada sam bio osmi razred čini mi se. Nedavno sam nastupao na Svetskom prvenstvu u disciplini kombat savate, i osvojio sam zlatnu medalju. To mi je najveći uspeh do sada. To jeste velika stvar zaista, ali ne osećam da se po bilo čemu ističem sada. Izuzetno sam zahvalan treneru, kao i svojim drugarima i sparing partnerima koji su mi pomogli do dođem do ovog zlata. Nastavljam da treniram i dalje, to je deo mene, to me privlači, a pošto sam ove godine upisao Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja smatram da je za mene važno da nastavim sa treninzima i takmičenjima.”
Luka Lisica (17), Novi Sad: “Počeo sam da treniram 2008. godine, i od samog starta sam krenuo i sa takmičenjima. Ovo mi je najveće dostignuće do sada, pored Svetskog kupa gde sam osvojio srebro i Evropskog na kom sam prošle godine odneo takođe drugo mesto. Ovaj put sam eto uspeo da zlatom zaokružim sve dosadašnje uspehe. Inače počeo sam da treniram sa osam godina, a poslala me je mama jer je želela da naučim da se branim. Međutim, nisam ni slutio da će se sve to tako razviti i dobiti ovaj epilog.”
Jovan Vagić (16), Novi Sad: “Počeo sam da treniram pre tri, četiri godine, u sedmom razredu. Prvo nisam ni planirao da se takmičim, ali kada sam izašao na prvi meč svidelo mi se pa sam poželeo da nastavim. Posle sam bio pozvan i u reprezentaciju. Na Svetskom sam dao sve od sebe, i eto, rezultat je stigao.”
Ukoliko poželite da zavirite u svet savate boksa i da postanete deo ekipe ovih talentovanih i pristupačnih momaka, posetite Rumenačku 152, trener poručuje da su vrata svima otvorena.
Autor i foto: Marija Milošević
