Tanja Pjevac jedna je od retkih glumica iz Novog Sada kojoj se ukazala šansa da odmah po završetku akademije, zaigra u sjajnim predstavama velikih reditelja. Svojim neprikosnovenim talentom, otvorila je sebi vrata Beograda, dobivši angažmane u pozorištima koja su, kako i sama kaže, u njoj oduvek izazivala strahopoštovanje. Iza sebe ima mnoštvo ostvarenih uloga, na daskama koje život znače, na kojim bi joj mnogi pozavideli! Danas igra u najpriznatijim teatrima u Beogradu i Novom Sadu, ostvarila je veoma zapažene uloge u serijama: „Ljubav, navika, panika”, „Stižu dolari”, „Vojna Akademija” kao i u nekolicini filmskih ostvarenja. Otvoreno nam je pričala o svom iskustvu na akademiji, o nekom , ne tako davnom vremenu, kada se u ovoj zemlji još polagalo na kulturu, kao i o stavovima koje bi svaki mladi glumac mora da ima, ne bi li zadržao svoj integritet.
Kada si poželela da postaneš glumica i šta je ono što te je privuklo ovoj profesiji?
Nema početka u mojoj glavi. Grozim se onih dosadnih fraza “to sam oduvek želela”, ali to se obično kaže kad se ne sećaš.
Ono čega se sećam je da sam u trećoj godini gimnazije odlučila da odem na prijemni, pa da, normalno, padnem i onda narednih godinu dana smišljam šta ću zaista da studiram, jer alternative nije bilo. Međutim, primili su me!
Nisam tada mislila o glumi kao o profesiji. To je za mene bio samo jedini mogući izbor, iracionalna potreba da se bavim time, bez ikakvih realnih očekivanja ili planova. Nisam imala pojma šta ta profesija nosi sa sobom, šta ce zahtevati od mene, da li će uopšte zahtevati, koliko će biti plaćena…. Ništa. Sve mi je bilo mutno, a i nebitno. Bila sam klinka i u skladu sa tim sam se i ponašala. To je valjda normalno.. Ideali, zanos, tinejdžerska patetika… Sve po redu.
Tvoja klasa, je jedna od retkih koja je iznjedrila dosta kvalitetnih glumaca koji su uspeli da se afirmišu u Beogradu. Da li je to sticaj okolnosti, velika želja za uspehom ili činjenica da vas je vodio veliki Mihajlo Miša Janketić?
Mi smo bili Mišina prva klasa. I ne može se reći za nekoga da je “kvalitetan glumac”, a da prethodno nije završio odličnu školu. Naša škola je imala jednu dobru stranu, a to je sjajno vaspitanje koje smo tamo dobili. Bili smo usmeravani da poštujemo autoritet, skromnost je bila na ceni, kao i sumnja u sebe, što nije bio slučaj u drugim ustanovama ove vrste. Miša nas je naterao da prvo dobro upoznamo sebe. Nije nas mazio, niti štedeo. Nije nam davao nerealne slike. Pokušavali smo da saznamo ko smo i kakvi smo, priznamo sebi gde su nam granice i učili da baratamo tim materijalom koji imamo. Ništa više od toga, a to je suština. Slušali smo stalno: “u glumi je najgora- gluma”, “gluma je misao”,” gluma je incident. Mozda zvuči jednostavno, ali nije. To je bio složen psihološki proces za koji je bilo potrebno vreme i majstor koji će prepoznati svaki pokušaj (samo) zavaravanja. Nismo jurili za rezultatom, nismo se dokazivali, takmičili. Niti se reklamirali, blistali, obožavali, cerekali… Ne! Svađali smo se, i međusobno i sami sa sobom, mučili se i davali onoliko, koliko smo u sebi tada imali. Po tome smo često delovali, kao neka klasa koja nema budućnost… Bilo je profesora i kolega, koji su se čudili našim ispitima, sumnjali u nas. Ali mi smo voleli Mišu i Jasnu, verovali im i trudili se.
I ako me danas pitaš, ja hoću da verujem da je sve ovo bilo neophodno da bismo se, kako ti kažeš, afirmisali. Ali, ništa bez “sticaja okolnosti”. Jer kad nema prokletog faktora sreće, talenti ćute, zatvoreni, sami, neiskorišćeni i na kraju istrunu… To je već druga strana ove priče.
Koji momenat je bio presudan u tvojoj karijeri?
Za mene je najvažniji posao, na samom početku, bio “Ravangrad”, koji sam radila sa Dejanom Mijačem u SNP-u. To je bio moj prelomni trenutak, moj “sticaj okolnosti”. I ujedno, jedan od najlepših. Za “Ravangrad” smo išli na audiciju, pa sam prvo dobila jednu malecnu ulogu, da bi me tokom procesa prof. Mijač, prebacio na drugu, veću, a onda tu ulogu, razmaštao, dopisao, razigrao. E, to je bila glumačka poslastica. Da nije bilo Bulke u “Ravangradu”, verovatno ne bih ni bila pozvana da igram u “Mletačkom trgovcu” Egona Savina u JDP-u. A čim sam prešla u Beograd, sve je počelo samo od sebe da se otvara..
Serija “Ljubav, navika, panika” je na neki način otvorila tvoju karijeru na televiziji. Kakve utiske nosiš iz tog perioda?
Sa prelaskom u Beograd zbog angažmana u JDP-u, negde u to vreme, dobila sam ulogu u seriji “Ljubav, navika, panika”. I danas se sećam treme, nervoze, nelagodnosti, odgovornosti, neznanja i svega što prvi posao pred kamerama nosi…. Ali ekipa je bila sjajna i sve je dobro prošlo. Bio je to lep period. Period mogućnosti. Delovalo je sve otvoreno i prirodno. Radila sam u najboljim pozorištima, prema kojima sam imala strahopoštovanje (JDP, Atelje, Bitef, SNP, Pozorište na Terazijama), nizala uloge sa najboljim rediteljima (Egon Savin, Slobodan Unkovski, Paolo Mađeli, Miša Janketić, Aleksandar Popovski), upoznavala se i učila od najboljih glumaca u zemlji, imala godišnje po dve premijere, snimala serije sa sjajnim rediteljima, poneki film… To je bilo srećno vreme. Pozorišta i televizije su radile punom parom. Sve je bilo svetlije, lepše, punije.. Potpuno drugo vreme. Kao da je bilo pre 100 godina. A nije. Sve dok ova zemlja nije zvanično proglasila kulturu otpatkom. Ali to je druga strana ove priče, mnogo mračnija i teža..
Da li misliš da ne treba prihvatati ulogu po svaku cenu, pogotovo kada je glumac na početku?
Hm… Odbiti neku ulogu, podrazumeva da braniš svoj integritet, je l’ tako? Podrazumeva da nešto misliš, smatraš , imaš odnos prema svom poslu, odnos prema svom zadatku. Dakle, braniš svoju profesiju, a često i svoje osnovno ljudsko dostojanstvo! A moje mišljenje je da glumac mora da ga poseduje. Integritet. Onda dolazimo do okolnosti, tj. koordinatnog sistema po kojem se „Ti Bedniče Sa Integritetom” krećeš. Eto ti „Ove Zemljice” da te pritera u konstantan paradoks i krizu identiteta. Lupaju ti ćuškice, zamenljiv si, nepotreban, beznačajan. Jer odakle tebi uopšte pravo na integritet? Šta si ti umislio? Ko si ti da smeš da misliš drugačije od mene?! Čast izuzecima, naravno.. Postoje i dalje neka mala ostrva gde je sve obrnuto, tj. gde je sve kako bi trebalo da bude. Ali, na opštem planu, postoje samo interesi, sitni, lični, naravno ne oni za “opšte dobro”. Sistem očigledno funkcioniše po principu “ja tebi -ti meni”, rektalni alpinizam je postao olimpijska disciplina, vežbaju se najperfidniji sistemi selfmarketinga, sve se kalkuliše, mediokriteti vode kolo, nepristojne ponude, biraju se linije manjeg otpora, cenzura…. I nigde zaštite. Gde god kreneš, sam si, snalazi se, živi, preživi. Odbraniš profesiju, odbraniš sebe, jer moraš, ali bez posla, bez dinara, pocepan, iskidanih cipela i sa počasnim mestom na nekoj crnoj listi nepoželjnih saradnika… Tako da, ja ne znam šta bi trebalo, a šta ne. Nisam ja neki primer za dobre odluke… Ne postoji pravilo. Nego, ” be yourself”, sam sebi polaži račune, pa kud puklo. I “mirno spavaj, nano”.
Kako se tebi odrazilo na karijeru to što si odbila da glumiš u seriji “Selo gori a baba se češlja” i koji su bili tvoji razlozi?
Što se tiče serije “Selo gori, a baba se češlja” i dan danas se zapanjim kad vidim na mom profilu IMDB- a da stoji informacija da sam ja to odbila, pre bih rekla da nisam bila u mogućnosti da je prihvatim. Nemam pojma ko je to tamo stavio, niti kad, niti zašto. A baš me zanima…. Kad sam bila pozvana, bila sam u intenzivnom snimanju serije “Kafanica blizu SIS-a”, snimala sam skoro svaki dan, 5-6 dana u nedelji, nekada i po 10-12 sati i imala po 18 predstava mesečno u dva grada. Bilo je fizički nemoguće da budem na još jednom mestu u isto vreme. A ja sam oduvek bila štreberka, sve ozbiljno shvatala, poštovala sve svoje ugovorne obaveze, i morala sam da odbijem.
Međutim, bilo je nekih drugih ponuda u to vreme, više estradnih nego glumačkih, daleko finansijski unosnijih, ali ja nisam mogla. Da sam radila te poslove, danas bih bila bogata. Ozbiljno bogata. Ali nisam. Ja sam branila svoju profesiju i svoj integritet. Svaka čast, Tanja….ali koga briga?!
Da li biste pre odabrali pozorište ili film?
Pozorište. Bitan se psihološki proces dešava na tom mestu. U teatru se istražuje, kopa po sebi, po životu, analizira, proba, igra, otvara, misli, ekipa se zbližava, poznanstva se produbljuju, prijateljstva takođe. Romantično je pozorište, sporovozno, ali sadržajno.. Ono je moja paralelna stvarnost, moj ventil, bez kojeg bih verovatno morala u neku instituciju. Možda ja tako mislim , jer sam na filmu, nažalost, jako malo radila, pa i nemam drugog izbora nego da kažem pozorište. U najpatetičnijem odgovoru do sada, hahaha.
U februaru je izveden prvi rep mjuzikl na ovim prostorima “Loše Kopije Života”. Reci nam nešto više o ovoj predstavi kao i o liku koji tumaciš?
Ovaj komad režirao je Boško Đorđević, pisala Milena Depolo, a muziku i tekstove Skaj Vikler. Igram majku glavnog lika, ženu sa margine, koja se bori, ali joj ne ide. Naivna je, dobra, poštena, širokogruda, vredna. Ali sistem joj ne da da živi. Kao ni njenom sinu. Kao i svima nama. Mislim da su mladi glumci, zajedno sa igračima koje su vodili Svetozar Krstić, Nebojša Gromilić i Neda Popović, uspeli da naprave atraktivan pozorišni iskorak. Muzika se izvodi uživo, predstava je puna sjajnih songova i koreografija. Mlada generacija, koja se buni, ne pristaje, bori se. O njima je ova predstava. I namnjena je – njima.
Kakvi su ti planovi u profesionalnom planu?
Planiram ono što planira moj repertoar za mart… dakle, nastavljam da igram svoje predstave: “Mletačkog trgovca” u JDP-u (punih 11 godina), “Smrtonosnu motoristiku” u Ateljeu (punih 10 godina), “Ćelavu pevačicu” u SNP-u ( 5 godina).”Dobri ujkica” će imati svoju mini turneju po Republici Srpskoj.. Imam i dva sveža naslova. Prvi je “Bog masakra”, sjajna predstava rađena u produkciji “Plus teatra” i do sada je igrana u Pozorištu Mladih. Međutim od 16. marta ce biti na redovnom repertoaru kamerne scene SNP-a. Takođe, ” Bog masakra” će imati turneju po Crnoj Gori u martu, dok “Loša kopija života” nastavlja svoj život. Nastavljam da radim glumačke radionice za decu u Dramskom studiju “BIS”. I to je za sada to.
Šta tebi predstavlja Novi Sad?
Ja opet živim u Novom Sadu. Tu su mi prijatelji, porodica, omiljene kafane. Ali Novi Sad se urušava. Bolje rečeno, urušava sam sebe. Malograđanština i provincijalizam su svuda, ne samo u Novom Sadu. Došlo je vreme: „Skloni kvalitetnog, dovedi mediokriteta da bih ja delovao važniji i bolji, podmetni nogu, ogovaraj, ne opraštaj uspeh, nego ga unizi, poništi, obezvredi.” To je tužno i ne da ovom gradu da napreduje.
Sva sreća, još uvek ima sjajnih, poštenih, dobronamernih, zdravih, još uvek ima dobrog pozorišta, dobrih bendova, dobrih klubova, dobrih koncerata, a ja se trudim da suzim koncentraciju na takve, pa mi bude bolje..
Autor: Bojana Šević
